Templari

     Templari ili punim imenom "Red siromašnih vitezova Hrista i Salomonova hrama" (nazivani još i Vitezovi Templari) su hrišćanski vojni red osnovan 1118. nakon prvog krstaškog rata s namerom da pomognu novom Jerusalemskom kraljevstvu da se odupre napadima muslimana iz okoline, i da pruži sigurnost velikom broju hodočasnika koji su krenuli u Jerusalem nakon njegovog osvajanja.
   Red je osnovao Hugo de Payens sa još osmoricom francuskih vitezova. Prepoznatljivi su bili po crnom ogrtaču s crvenim krstom na grudima a predstavljali su nezavisnu silu vođenu njihovom verom. Sedište reda je prvobitno bilo pored mesta gde je nekad stajao židovski hram, Templum Salomonis, po čemu je i dobio ime. Templari su, kao i ostali crkveni redovi, polagali večni zavet poslušnosti papi, a obavezali su se i da će svoje živote posvetiti obrani puteva do Jerusalema.

Često korišćen znak Vitezova Templara, Krst i Kruna, sa natpisom “IN HOC SIGNO VINCES” – “U ovom znaku ti ćeš pobediti”.

    Krv Templara pripadala je Isusu Hristu i svako od njih je to znao. Svaki trenutak njihovog života je trebalo da bude ispunjen neprekidnom svešću o tome kako u njihovoj duši prebiva, po rečima apostola Pavla, “Ne ja, već Hristos u meni!” I u krvavim i teškim borbama, u posvećenom delu koji su krstaši zahtevali, Templari su živeli u praksi ono što su bili duhovno rešeni. Oni se nikada nisu mogli pokolebati u svojoj dužnosti, koja je činila to da, čak i ako se trostruko moćnije sile suoče protiv njih na fizičkoj ravni, nikada nisu bežali, već su mirno čekali smrt, smrt koju su spremni da izdrže u cilju čvršćeg uspostavljanja impulsa koji postoji u zemaljskom postojanju koji je potekao iz Misterije na Golgoti.

         Organizacija:

Grb i Pečat Reda Vitezova Templara, na geo–novcu.

    Templari su organizovani kao manastirski red, sledeći pravila koja je za njih stvorio Bernar od Klervoa, osnivač Cistercijanskog reda. Red se delio na vitezove i služeću braću, a na čelu reda je bio Vrhovni poglavar i Generalni sveštenik. Bili su vrlo dobro organizovani i vrlo brzo su postali značajan proizvod političke scene svog vremena. Dobili su neke povlastice od pape, između ostalog pravo na ubiranje poreza na područjima pod svojom kontrolom. Rezultat takvog položaja je bio njihov brzi uspon. Vojni deo reda se delio na vitezove opremljene kao oklopno konjaništvo, i drugi deo koji su činili pripadnici iz nižih društvenih slojeva i sačinjavali su laku konjicu. Služeća braća su se, delila na ekonome, koji su brinuli o upravljanju imovinom reda i sveštenike, koji su se staraili za duhovne potrebe pripadnika reda. Pored svojih redovnih, uglavnom vojničkih aktivnosti, bavili su se i nekim oblikom bankarstva, jer je velik deo krstaša njima poveravao svoju imovinu na čuvanje.

         Istorija:

 Njihovo ime aludira na njihov istorijski štab u Omarova džamija ("Dome of the Rock") na Brdu hrama u Jerusalimu, koji su oni preimenovali u Templum Domini. Predstavljen na jednom od njihovih pečata, struktura za koju se veruje da je ostatak Jerusalimskog hrama, i model po kome su napravljeni brojni templarski hramovi u Evropi, kao što je Crkva hrama u Londonu.
  Kako je u Palestini rastao vojni pritisak Saracena, Templari su već u 12. veku svoje sedište premestili prvo na Kipar a zatim u Francusku i počeli osnivati svoje podružnice - kuće po celoj Evropi. Učestvovali su u ratovima protiv Saracena u Španiji i u oslobađanju Portugala. Prve početke bankarstva iz razdoblja krstaških ratova razvijaju vrlo vešto, i u kombinaciji sa feudalnim poklonima koje su dobivali širom Evrope, postaju vrlo moćni. Kod njih se zadužuju gotovo svi kraljevi i plemstvo tog doba, a bili su i vrlo cenjeni kao financijski savetnici na dvorovima. Takvim aktivnostima, osim što su imali vrlo veliku moć, stekli su i brojne neprijatelje. Počinje ih se optuživati za razvrat i bogohuljenje, čak i za skrnavljenje krsta. Templari su čak bili optuženi i za neprirodne zločine. Kako te optužbe postaju sve ozbiljnije, počinju i progoni Templara, najžešće od strane francuskog kralja Filipa IV koji je bio njihov veliki dužnik. Sukob Filipa i Templara završava 1314. kad spaljuju na lomači zadnjeg vrhovnog poglavara Templara, Jacques DeMolaya.

14. 03. 1314. godine Žak de Molej 23 Veliki Majstor Reda Vitezova Templara, se vodi na lomaču da se spali zbog “jeresi”. Pre toga, u toku dana Žak de Molej je izašao pred svetinju, da prizna zločine Reda Vitezova Templara koji nisu počinjeni, da prizna blasfemiju i jeres. To je bio najvažniji trenutak u istoriji Templara, trenutak u kome je Veliki Majstor imao hrabrosti i koji je znao da iskoristi, koraknuvši napred, obratio se masi poslednji put ovim rečima:”Mislim da je jedino pravo da u tako svečanom trenutku kada moj život još tako malo traje, otkrijem prevaru koja je izvedena i da progovorim istinu. Pred Nebom i Zemljom i svima vama ovde kao mojim svedocima, ja priznajem da sam kriv zbog najvećeg greha. Ali grešnost je ta što sam lagao priznajući odvratne optužbe iznesene protiv Reda. Ja objavljujem i moram da objavim, Red je nevin. Njegova čistota i svetost su van svake sumnje. Ja sam zaista priznao da je Red kriv, ali sam to učinio da se spasem strašnog mučenja rekavši ono što su moji neprijatelji želeli da kažem. Drugi Vitezovi koji su povukli svoja priznanja su odvedeni na vešala, pa ipak pomisao na smrt nije tako strašna da bih priznao tako odvratne zločine koji nikada nisu počinjeni. Ponuđen mi je život po ceni sramote. Po toj ceni, nije vredno zadržati život. Ne žalim što moram da umrem u životu koji se jedino može kupiti gomilanjem jedne laži na drugu.” Isto veče je izveden na lomaču i spaljen. U samoj vatri lomače Žak de Molej je dok mu je meso otpadalo prokleo Filipa Francuskog i njegovo potomstvo do 13–te generacije, onda je pozvao i Kralja i Papu da se sretnu sa njim zbog suđenja pred Božijim Prestolom, i prorekao obnovu reda kroz 600 godina. – “Rođeni u Krvi”.

     Papa Klement V, 1312., ukida red Templara. Njihova imanja u Francuskoj konfiscira francuski kralj, dok u drugim zemljama njihova imanja po papinskoj odluci dobijaju uglavnom ivanovci i vitezovi od Malte. Neki su Temlari uspeli izbeći progonima i sklonili su se u Portugal gde su promenili ime reda u Hristov red. Drugi deo je pobegao u Škotsku gde je kralj bio Robert Bruce koji je već ranije bio ekskomuniciran, tako da nije morao prihvatiti volju Pape. U novije vrijeme objavljen je dokument iz tajne vatikanske biblioteke pod nazivom "Oprostite Templari" u kojem se Papa Klement V tajno izvinio Templarima 1314. godine.

        Legende i mitovi:
   Templari su postali okruženi legendama koje sadrže tajne i misterije. Možda i najpoznatije su one koje govore o Svetom gralu, Zavetnom kovčegu, i tajnama građenja.
   Neki veruju, da je masovno hapšenje Templara koje je bilo organizovano u Francuskoj u petak 13. oktobra 1307. koren praznoverja o nesreći koju donosi petak 13.. Neki izvori kažu da je su Templari pronašli Sveti gral i odneli ga u Škotsku 1307. Drugi izvori tvrde da su pronašli Zavetni kovčeg, sanduk u kome su se nalazili sakralni predmeti starog Izraela, uključujući Aronov štap (Aron je Mojsijev naslednik) i kamene ploče na kojima je Mojsije dobio Deset Božjih zapovesti. Ovi mitovi su povezani sa dugom okupacijom Jerusalimskog hrama. Neki izvori su zabeležili da su Templari otkrili tajnu zidarskih majstora koji su napravili prvi i drugi Jerusalimski hram, kao i tajnu da je Zavetni kovčeg premešten u Etiopiju pre uništenja prvog hrama. Dalje veze prema Kovčegu i tajni starih graditelja idu ka monolitnoj Crkvi sv. Georgija u Lalibeli u Etiopiji, koja postoji i danas i čija je izgradnja neopravdano pripisana Templarima. Postoji i podzemna crkva iz istog perioda u Francuskoj. Postoje i špekulacije da su Templari preduzeli i putovanje u Ameriku pre Kolumba. Takođe postoje i priče da su Templari bili povezani sa Sionskim prioratom, organizacijom koja je imala za zadatak da čuva sarkofag u kojem je sahranjena Marija Magdalena, pa su im te tajne dale moć da manipulisu Katoličkom crkvom i da postanu jako moćni u Evropi.

    Dokazom za njihova putovanja do Amerike smatraju se nedugo otkrivene stare freske u kapeli u Roslinu u Škotskoj. Naime, na freskama su prikazani vinova loza i grožđe čije je poreklo Amerika, a freske su, navodno, nastale u vreme pre Kolumbovih otkrića. Poslednju i istorijsko najuverljiviju legendu čini priča o prokletstvu koje je uputio zadnji vođa ovog reda. Na sam dan svoga pogubljenja on proklinje rimskog papu Klementa V, francuskog kralja Filipa IV, francuskog premijera i njihovih deset budućih generacija. Sve tri "proklete" osobe su umrle u sledećih dvanaest meseci, a kasnije sva tri kraljeva sina umiru mlada bez muške dece što dovodi do početka stogodišnjeg rata.

 Veliki majstori (Grand Masters):

• Hugo de Payens (1119.)
• Robert de Craon (1137.)
• Everard des Barres (1149.)
• Bernard de Tremelay (1152.)
• Andre de Montbard (1153.)
• Bernard de Blanquefort (1156.)
• Philippe de Millay de Naplouse (1169.)
• Eudes de Saint-Armand (1171.)
• Arnold de Torroja (1180.)
• Gerard de Ridefort (1187.)
• Robert de Sable (1191.)
• Gilbert Erail (1194.)
• Philippe du Plaissiez (1201.)
• Guillaume de Chatres (1210.)
• Pierre de Montaigu (1219.)
• Armand de Perigord (1232.)
• Richard de Bures (1244.)
• Guillaume de Sonnac (1247.)
• Thomas Berard (1256.)
• Guillaume de Beaujeu (1273.)
• Thibaud Gaudin (1291.)
• Jacques de Molay (1293.)

    Templari imaju veliku ulogu u ritualima i osnivanju različitih grana modernih masona. Škotski red, koji je formiran u Francuskoj u osamnaestom veku, se oslanja na Templare u mnogim ritualima. Red De Molea je još jedna masonska organizacija koja je povezana sa Templarima. Druga grana masona, Jorkširski red, zahteva od svojih članova da budu hrišćani. I u tom redu mnogi rituali i obredi su preuzeti od Templara.

    Iako neki istoričari nastoje da stave znak jednakosti između Templara i Slobodnih zidara (masona) takva veza nikada nije potvrđena. Ekumensko hrišćansko viteško društvo nazvano Suvereni vojni red Jerusalimskog Hrama je osnovano 1804. godine, sa podrškom Napoleona. Ovaj red je delovao na bazi tradicije srednjovekovnih Templara. To je najverovatnije moderna organizacija koja najefektivnije vraća duh starog reda, ali ne priznaje bilo kakvo direktno nasleđe. Ujedinjene nacije su, 2001. godine, dale Redu Hrama specijalni kosultativni status.