u tom Somboru

   Kažu da je jedan grad voljen onoliko koliko je o njemu pesama ispevano. Ako je po tome suditi, onda je Sombor zaista grad koji se voli, koji ima svoje lice, dušu i aromu, grad u kojem se rado živi i iz kojeg se teška srca odlazi. 

   U severozapadnom delu pitome bačke ravnice, na površini od 1.178 kvadratnih kilometara, nalazi se opština Sombor, s jednim gradskim i 15 seoskih naselja. U njoj živi blizu 100.000 stanovnika. Čuven je po svojoj arhitekturi, urbanosti i originalnosti ali i po veselom duhu i bogatom društvenom i noćnom životu.

    Istorija: 

   Grad Sombor se u pisanim dokumentima prvi put pominje 1391. godine pod imenom Cobor Sent Mihalj, kao posed grofa Cobora. Razvio se na jednom od 14 ostrva, koje je formirala reka Mostonga, svojim široko razlivenim tokom. Kasnije je vodoregulacijom, melioracijom i prokopavanjem kanala fizionomija terena sasvim izmenjena pa Sombor više nije ostrvski grad na močvarnom terenu.

  Sombor je nakon pada pod vlast Turaka poprimio naglašene karakteristike turskog naselja. Postao je sedište nahije Segedinskog sandžaka. Imao je hamam, saraj, dve medrese i preko dve stotine zanatskih radnji: kazandžija, kujundžija i drugih karakterističnih zanata. Po odlasku Turaka, slovensko stanovnistvo napusta grad i nastanjuju se izvan zidina, po salasima, baveci se stocarstvom, dok su Madjari izbegli na sever. Posle poraza kod Beca 1683. godine, slabi turska sila, a u velikim pobedama nad Turcima kod Sente i Slankamena ucestvuje i nekoliko stotina Somboraca, predvodjenih svojim kapetanima. Konacno posle 146 godina, Sombor je 1687. godinee oslobodjen turske vlasti.

    Vremena i vlasti su se menjali a Sombor je živeo svoj život. Tako je došao i momenat kada su 1749. godine Somborci za 150 000 forinti od carice Marije Terezije otkupili status „slobodnog kraljevskog grada“ i od tada počinje novija istorija Sombora, snažan privredni i kulturni razvoj. Sombor je jedan od, u to vreme retkih gradova, koji je u potpunosti planski i urbanistički regulisan. Fransoa de Soar napravio je prvi plan Sombora čiji original se i danas čuva u bečkom Ratnom arhivu. Ovaj plan svedoči da je stari centar Sombora zadržao svoj autentični oblik a većina veklikih i reprezentativnih zgrada je sačuvana. Staro gradsko jezgro omeđeno je sa četiri venca – ulice formirajući pravougaonik koji jasno odvaja stari od novog dela grada.

   Većina građevina građena je u stilu Bidermajer i pseudo-bidermajer a od gradskih palata i crkava izdvajaju se: velelepna somborska Županija, Gradska kuća ili Magistrat, Gradska biblioteka „Karlo Bijelicki“, Graškalovićeva palata, kuća Janoša Mađara, Kronić palata, Manastir Svetog arhiđakona Stefana, Crkva Presvetog Trojstva – stara katolička crkva, Crkva Svetog Jovana Preteče – mala pravoslavna crkva, Crkva Svetog velikomučenika Georgija – velika pravoslavna crkva, Karmelićanska crkva – crkva sa dva tornja, Kapela Svetog Ivana Nepomuka, Plebanija – Župni dvor, Preparandija – Učiteljska škola, Srpska čitaonica i mnoge druge.

   Kanalska mreža, duga 200 kilometara, predstavlja osnovu dobrog ratarenja i navodnjavanja, a Dunav i kanali čine jedinstven sistem saobraćajnica i nepresušno prirodno bogatstvo za lovce i ribolovce. Na levoj obali Dunava, od državne granice prema Mađarskoj, pa do apatinskog revira, pod šumama se nalazi blizu 10 hiljada hektara. Radi očuvanja autohtone vegetacije, pojedine manje šumske povrsine su zaštićene kao prirodni rezervati. Godinama uz njegovo ime stoji epitet najzelenijeg grada u zemlji, čime se njegovi žitelji i te kako ponose. Površina od 25 kvadratnih kilometara pod tekućim i stajaćim vodama obiluje ribom. Ovde su ulovljeni primerci soma teški i do 50 kilograma, odnosno dugi oko 2 metra. Posebnu draž za ribolovce predstavljaju mrtvaje: "Mrtva Baracka", deo starog dunavskog korita kod Bačkog Monostora, "Sarkanjos" nedaleko od Kupusine. Ove vode su okružene šumom, često stoletnim stablima, što predstavlja poseban kvalitet i upotpunjuje doživljaj u bačkoj ravnici. U okolini Sombora nalaze se čuvena lovišta i šumski kompleksi te je stoga lovni turizam u ovom kraju izuzetno razvijen. U somborskim lovištima uzgaja se plemenita divljač kao što je ritski jelen, srne, mufloni, divlje svinje, različite vrste ptica i druga sitna divljač.

Kultura: 

   U Somboru postoji šest ustanova kulture čiji je osnivač grad: Narodno pozorište Sombor, Galerija "Milan Konjović", Istorijski arhiv Sombor, Gradska biblioteka "Karlo Bijelicki", Gradski muzej Sombor i Kulturni centar "Laza Kostić".

Županija

Sombor može da se pohvali da je grad u kojem je preteča visokog školstva u Srbiji. Davne 1778. godine u tadašnjoj Habzburškoj monarhiji osnovana je najstarija srpska škola za stručno osposobljavanje učitelja - Norma, prethodnica slavne somborske Preparandije, današnjeg Pedagoškog fakulteta. U proteklih 235 godina ovde su se školovali brojni učitelji. Među njima i Isidora Sekulić i Jovan Dučić.

  U Somboru su inspiraciju nalazili mnogi umetnici koji su tu živeli i radili. I danas u ovom gradu stvaraju slikari poznati i van granica Srbije. Da za pravog umetnika nije bitno da li stvara u malom ili velikom gradu dokazao je Milan Konjović, koji se iz Pariza vratio u Sombor i tu sačinio svoje likovno čudo. O njemu i danas svedoči galerija koju je osnovao 1966. godine. Pre pola godine postala je ustanova kulture od nacionalnog značaja. U glavnoj gradskoj ulici, na klupi ispred kuće u kojoj je živeo, dočekaće vas niko drugi do sam pesnik Laza Kostić. Iako nije rođen u ovom gradu, za vreme dok je tu živeo, napisao je čuvenu pesmu Santa Marija dela salute, koja svedoči o njegovoj nedostižnoj ljubavi prema Lenki Dunđerski. Takođe, u Somboru je nastala i njegova Knjiga o Zmaju. Ovde je kratko živeo i Jovan Đorđević, pisac srpske himne Bože pravde.

   U Somboru se osnivaju sve brojnije kulturne, obrazovne i bankarske ustanove, a kasnije i sportske društvene organizacije. Sombor postaje važan administrativni, trgovački, zanatski, saobraćajni i kulturno-obrazovni centar. 1869. godine stiže prva železnica.

      Zanimljivosti:

    Prva asocijacija na grad Sombor su zelene gradske ulice, Galerija Milana Konjovića, tamburaška muzika i pesme Zvonka Bogdana i nezaobilazni somborski fijaker. 

    Nekad bilo sad se spominjalo. 1990. Sombor je imao jednog fijakeristu. Nekad je svaki Somborac znao gde ce zateći fijakeristu. "Placevi", ili stajališta, nalazili su se na današnjim parkiralištima za automobile: na ulazu u park ispred Županije, ispred Doma JNA, na placu kod "Slobode" izgrađen je 1910. godine za 27 fijakera. Toliko je tada i bođoša zasađeno "da svaki čovek i konj imaju hlad nad sobom". 

  U zgradi Skupštine opštine, nekadašnjoj Županiji, nalazi se najveće ulje na platnu i to ne samo u Srbiji, nego i na prostorima nekadašnje Jugoslavije. Slika se zove "Bitka kod Sente", široka je 7 metara, a visoka 4 metra. Impozantno platno ima pozlaćeni ram površine od 28 metara kvadratnih, a njegovo unošenje u salu zadalo je mnogo problema neimarima, pa su morali jedan zid da sruše.

  U Gradskom muzeju nalazi se jedna od najvećih zbirki kalupa za liciderske kolače koji su se nekada prodavali na vašarima, a danas su jedan od prepoznatljivih suvenira Srbije. Najpoznatiji su kalupi u obliku srca od kojih su se pravili ovi medeni kolači bogato ukrašavani. Njih su mladići poklanjali devojkama izražavajući svoja osećanja. Što veće srce, više i ljubavi, a ko kolač sačuva cele godine, uživaće u sreći. Kolačarstvo, kao zanat, nemačkog je porekla, a u Srbiju je stiglo preko Austrije. 

  Da je život prolazan Somborce svakodnevno podesća jedan sunčani sat, za koji mnogi misle da je najjeziviji na svetu. Ispod njega stoji natpis: "Jedan od ovih ti je poslednji". Napravljen je po nalogu Jovana Čokora, upravnika Učiteljske škole koji je proteran iz grada jer je učenike surovo kažnjavao.

  U Somboru se tokom cele godine održavaju razne manifestacije. Najveću pažnju domaćih i stranih turista privlače manifestacije posvećene negovanju tradicije, narodnih običaja, folklora i domaće radinosti. Manifestacije se događaju tokom cele godine, a najbrojnije su u letnjim mesecima, povodom značajnih istorijskih datuma ili berbi, žetvi i dr.

Ručak u restoranu ili čardi "Andrić", uz muziku tamburaša.

  Ona čuvena pesma kaže:

" U tem Somboru
svega na volju:
svega ima to istina,
pa i žene piju vina
u tem Somboru…" 

 Od ove, čuvenija i originalnija pesma je „Fijaker stari“ u kojoj Zvonko Bogdan na veoma originalan način opisuje gradsku atmosferu.

Templari

     Templari ili punim imenom "Red siromašnih vitezova Hrista i Salomonova hrama" (nazivani još i Vitezovi Templari) su hrišćanski vojni red osnovan 1118. nakon prvog krstaškog rata s namerom da pomognu novom Jerusalemskom kraljevstvu da se odupre napadima muslimana iz okoline, i da pruži sigurnost velikom broju hodočasnika koji su krenuli u Jerusalem nakon njegovog osvajanja.
   Red je osnovao Hugo de Payens sa još osmoricom francuskih vitezova. Prepoznatljivi su bili po crnom ogrtaču s crvenim krstom na grudima a predstavljali su nezavisnu silu vođenu njihovom verom. Sedište reda je prvobitno bilo pored mesta gde je nekad stajao židovski hram, Templum Salomonis, po čemu je i dobio ime. Templari su, kao i ostali crkveni redovi, polagali večni zavet poslušnosti papi, a obavezali su se i da će svoje živote posvetiti obrani puteva do Jerusalema.

Često korišćen znak Vitezova Templara, Krst i Kruna, sa natpisom “IN HOC SIGNO VINCES” – “U ovom znaku ti ćeš pobediti”.

    Krv Templara pripadala je Isusu Hristu i svako od njih je to znao. Svaki trenutak njihovog života je trebalo da bude ispunjen neprekidnom svešću o tome kako u njihovoj duši prebiva, po rečima apostola Pavla, “Ne ja, već Hristos u meni!” I u krvavim i teškim borbama, u posvećenom delu koji su krstaši zahtevali, Templari su živeli u praksi ono što su bili duhovno rešeni. Oni se nikada nisu mogli pokolebati u svojoj dužnosti, koja je činila to da, čak i ako se trostruko moćnije sile suoče protiv njih na fizičkoj ravni, nikada nisu bežali, već su mirno čekali smrt, smrt koju su spremni da izdrže u cilju čvršćeg uspostavljanja impulsa koji postoji u zemaljskom postojanju koji je potekao iz Misterije na Golgoti.

         Organizacija:

Grb i Pečat Reda Vitezova Templara, na geo–novcu.

    Templari su organizovani kao manastirski red, sledeći pravila koja je za njih stvorio Bernar od Klervoa, osnivač Cistercijanskog reda. Red se delio na vitezove i služeću braću, a na čelu reda je bio Vrhovni poglavar i Generalni sveštenik. Bili su vrlo dobro organizovani i vrlo brzo su postali značajan proizvod političke scene svog vremena. Dobili su neke povlastice od pape, između ostalog pravo na ubiranje poreza na područjima pod svojom kontrolom. Rezultat takvog položaja je bio njihov brzi uspon. Vojni deo reda se delio na vitezove opremljene kao oklopno konjaništvo, i drugi deo koji su činili pripadnici iz nižih društvenih slojeva i sačinjavali su laku konjicu. Služeća braća su se, delila na ekonome, koji su brinuli o upravljanju imovinom reda i sveštenike, koji su se staraili za duhovne potrebe pripadnika reda. Pored svojih redovnih, uglavnom vojničkih aktivnosti, bavili su se i nekim oblikom bankarstva, jer je velik deo krstaša njima poveravao svoju imovinu na čuvanje.

         Istorija:

 Njihovo ime aludira na njihov istorijski štab u Omarova džamija ("Dome of the Rock") na Brdu hrama u Jerusalimu, koji su oni preimenovali u Templum Domini. Predstavljen na jednom od njihovih pečata, struktura za koju se veruje da je ostatak Jerusalimskog hrama, i model po kome su napravljeni brojni templarski hramovi u Evropi, kao što je Crkva hrama u Londonu.
  Kako je u Palestini rastao vojni pritisak Saracena, Templari su već u 12. veku svoje sedište premestili prvo na Kipar a zatim u Francusku i počeli osnivati svoje podružnice - kuće po celoj Evropi. Učestvovali su u ratovima protiv Saracena u Španiji i u oslobađanju Portugala. Prve početke bankarstva iz razdoblja krstaških ratova razvijaju vrlo vešto, i u kombinaciji sa feudalnim poklonima koje su dobivali širom Evrope, postaju vrlo moćni. Kod njih se zadužuju gotovo svi kraljevi i plemstvo tog doba, a bili su i vrlo cenjeni kao financijski savetnici na dvorovima. Takvim aktivnostima, osim što su imali vrlo veliku moć, stekli su i brojne neprijatelje. Počinje ih se optuživati za razvrat i bogohuljenje, čak i za skrnavljenje krsta. Templari su čak bili optuženi i za neprirodne zločine. Kako te optužbe postaju sve ozbiljnije, počinju i progoni Templara, najžešće od strane francuskog kralja Filipa IV koji je bio njihov veliki dužnik. Sukob Filipa i Templara završava 1314. kad spaljuju na lomači zadnjeg vrhovnog poglavara Templara, Jacques DeMolaya.

14. 03. 1314. godine Žak de Molej 23 Veliki Majstor Reda Vitezova Templara, se vodi na lomaču da se spali zbog “jeresi”. Pre toga, u toku dana Žak de Molej je izašao pred svetinju, da prizna zločine Reda Vitezova Templara koji nisu počinjeni, da prizna blasfemiju i jeres. To je bio najvažniji trenutak u istoriji Templara, trenutak u kome je Veliki Majstor imao hrabrosti i koji je znao da iskoristi, koraknuvši napred, obratio se masi poslednji put ovim rečima:”Mislim da je jedino pravo da u tako svečanom trenutku kada moj život još tako malo traje, otkrijem prevaru koja je izvedena i da progovorim istinu. Pred Nebom i Zemljom i svima vama ovde kao mojim svedocima, ja priznajem da sam kriv zbog najvećeg greha. Ali grešnost je ta što sam lagao priznajući odvratne optužbe iznesene protiv Reda. Ja objavljujem i moram da objavim, Red je nevin. Njegova čistota i svetost su van svake sumnje. Ja sam zaista priznao da je Red kriv, ali sam to učinio da se spasem strašnog mučenja rekavši ono što su moji neprijatelji želeli da kažem. Drugi Vitezovi koji su povukli svoja priznanja su odvedeni na vešala, pa ipak pomisao na smrt nije tako strašna da bih priznao tako odvratne zločine koji nikada nisu počinjeni. Ponuđen mi je život po ceni sramote. Po toj ceni, nije vredno zadržati život. Ne žalim što moram da umrem u životu koji se jedino može kupiti gomilanjem jedne laži na drugu.” Isto veče je izveden na lomaču i spaljen. U samoj vatri lomače Žak de Molej je dok mu je meso otpadalo prokleo Filipa Francuskog i njegovo potomstvo do 13–te generacije, onda je pozvao i Kralja i Papu da se sretnu sa njim zbog suđenja pred Božijim Prestolom, i prorekao obnovu reda kroz 600 godina. – “Rođeni u Krvi”.

     Papa Klement V, 1312., ukida red Templara. Njihova imanja u Francuskoj konfiscira francuski kralj, dok u drugim zemljama njihova imanja po papinskoj odluci dobijaju uglavnom ivanovci i vitezovi od Malte. Neki su Temlari uspeli izbeći progonima i sklonili su se u Portugal gde su promenili ime reda u Hristov red. Drugi deo je pobegao u Škotsku gde je kralj bio Robert Bruce koji je već ranije bio ekskomuniciran, tako da nije morao prihvatiti volju Pape. U novije vrijeme objavljen je dokument iz tajne vatikanske biblioteke pod nazivom "Oprostite Templari" u kojem se Papa Klement V tajno izvinio Templarima 1314. godine.

        Legende i mitovi:
   Templari su postali okruženi legendama koje sadrže tajne i misterije. Možda i najpoznatije su one koje govore o Svetom gralu, Zavetnom kovčegu, i tajnama građenja.
   Neki veruju, da je masovno hapšenje Templara koje je bilo organizovano u Francuskoj u petak 13. oktobra 1307. koren praznoverja o nesreći koju donosi petak 13.. Neki izvori kažu da je su Templari pronašli Sveti gral i odneli ga u Škotsku 1307. Drugi izvori tvrde da su pronašli Zavetni kovčeg, sanduk u kome su se nalazili sakralni predmeti starog Izraela, uključujući Aronov štap (Aron je Mojsijev naslednik) i kamene ploče na kojima je Mojsije dobio Deset Božjih zapovesti. Ovi mitovi su povezani sa dugom okupacijom Jerusalimskog hrama. Neki izvori su zabeležili da su Templari otkrili tajnu zidarskih majstora koji su napravili prvi i drugi Jerusalimski hram, kao i tajnu da je Zavetni kovčeg premešten u Etiopiju pre uništenja prvog hrama. Dalje veze prema Kovčegu i tajni starih graditelja idu ka monolitnoj Crkvi sv. Georgija u Lalibeli u Etiopiji, koja postoji i danas i čija je izgradnja neopravdano pripisana Templarima. Postoji i podzemna crkva iz istog perioda u Francuskoj. Postoje i špekulacije da su Templari preduzeli i putovanje u Ameriku pre Kolumba. Takođe postoje i priče da su Templari bili povezani sa Sionskim prioratom, organizacijom koja je imala za zadatak da čuva sarkofag u kojem je sahranjena Marija Magdalena, pa su im te tajne dale moć da manipulisu Katoličkom crkvom i da postanu jako moćni u Evropi.

    Dokazom za njihova putovanja do Amerike smatraju se nedugo otkrivene stare freske u kapeli u Roslinu u Škotskoj. Naime, na freskama su prikazani vinova loza i grožđe čije je poreklo Amerika, a freske su, navodno, nastale u vreme pre Kolumbovih otkrića. Poslednju i istorijsko najuverljiviju legendu čini priča o prokletstvu koje je uputio zadnji vođa ovog reda. Na sam dan svoga pogubljenja on proklinje rimskog papu Klementa V, francuskog kralja Filipa IV, francuskog premijera i njihovih deset budućih generacija. Sve tri "proklete" osobe su umrle u sledećih dvanaest meseci, a kasnije sva tri kraljeva sina umiru mlada bez muške dece što dovodi do početka stogodišnjeg rata.

 Veliki majstori (Grand Masters):

• Hugo de Payens (1119.)
• Robert de Craon (1137.)
• Everard des Barres (1149.)
• Bernard de Tremelay (1152.)
• Andre de Montbard (1153.)
• Bernard de Blanquefort (1156.)
• Philippe de Millay de Naplouse (1169.)
• Eudes de Saint-Armand (1171.)
• Arnold de Torroja (1180.)
• Gerard de Ridefort (1187.)
• Robert de Sable (1191.)
• Gilbert Erail (1194.)
• Philippe du Plaissiez (1201.)
• Guillaume de Chatres (1210.)
• Pierre de Montaigu (1219.)
• Armand de Perigord (1232.)
• Richard de Bures (1244.)
• Guillaume de Sonnac (1247.)
• Thomas Berard (1256.)
• Guillaume de Beaujeu (1273.)
• Thibaud Gaudin (1291.)
• Jacques de Molay (1293.)

    Templari imaju veliku ulogu u ritualima i osnivanju različitih grana modernih masona. Škotski red, koji je formiran u Francuskoj u osamnaestom veku, se oslanja na Templare u mnogim ritualima. Red De Molea je još jedna masonska organizacija koja je povezana sa Templarima. Druga grana masona, Jorkširski red, zahteva od svojih članova da budu hrišćani. I u tom redu mnogi rituali i obredi su preuzeti od Templara.

    Iako neki istoričari nastoje da stave znak jednakosti između Templara i Slobodnih zidara (masona) takva veza nikada nije potvrđena. Ekumensko hrišćansko viteško društvo nazvano Suvereni vojni red Jerusalimskog Hrama je osnovano 1804. godine, sa podrškom Napoleona. Ovaj red je delovao na bazi tradicije srednjovekovnih Templara. To je najverovatnije moderna organizacija koja najefektivnije vraća duh starog reda, ali ne priznaje bilo kakvo direktno nasleđe. Ujedinjene nacije su, 2001. godine, dale Redu Hrama specijalni kosultativni status.

Vojvodina, a u njoj dvorac.

    Na putu od Bečeja ka Bačkoj Topoli, na 65 hektara se prostire kompleks "Fantast", sastavljen od dvorca, malog kaštela, kapele sv. Đorđa, ergele trkačkih konja i parka sa jezerom. Dvorac čudesne lepote, osakaćen mržnjom, nastao je iz ljubavi. Građen po inspiraciji samog vlasnika, uvaženog i bogatog veleposednika Bogdana Dunđerskog.

  Sagrađen je 1925. godine. i predstavlja mešavinu različitih neostilskih formi netipičnih za naše prostore. Sam toranj i četiri ugaone kule su građene u stilu neogotike, dok su oba ulaza urađena u stilu neoklasicizma. Dvorac je ograđen niskim zidom sa dvema monumentalnim kapijama od kovanog gvožđa., i danas oslikava svu moć i bogatstvo najimućnije srpske porodice u Vojvodini imeđu dva svetska rata.

    Kompleks „Fantast“  je dobio ime po jednom od 1400 konja koliko je Dunđerski posedovao, a koji je 1932. godine kao trogodišnje grlo na beogradskom hipodromu pobedio u sve tri trke i osvojio sve titule. U jednoj vitrini dvorca i danas se čuva Fantasova lobanja i butna kost.

    Više od polovine celokupnog imanja je nekad zauzimala ergela koja je brojala oko 1400 rasnih konja. Ergela spada u red najpoznatijih u ovom delu Evrope i tu su odgojena najpoznatija grla u bivšoj Jugoslaviji. Danas se na imanju nalazi oko 80 grla u šest konjušnica, a postoji i staza za trening galopera. Organizovana je škola jahanja, a moguće je i iznajmljivanje konja turistima. U okviru kompleksa se nalazi i park sa mnoštvom različitih vrsta drveća i uredenim stazama za šetnju. Pored hotela, posetiocima su na raspolaganju teniska igrališta, a tu je i pista za male avione.

  U arhitekturi Fausta, njegovim temeljima, ležala je želja da bude lepotom dostojan dom onoj kojoj je namenjen. Ali, da sve ne bi bilo poput slatkorečive bajke, ona "kojoj je dvorac namenjen", Mara Binjaški bila je žena vlastodrščevog kovača. U nedovoljno verodostojnim prepričavanjima sa kolena na koleno i generacije na generaciju, čini se da je Bogdan ljubavni bol nesrećnom mužu nadokanadio sa 21 jutrom plodne zemlje i nešto novca. Kažu da je Bogdan često bazen ispred dvora punio mlekom kako bi se Mara u njemu kupala. A kada je Uroš Predić oslikavao dvorsku crkvu, Bogdan je imao samo jedan uslov – da Bogorodica dobije Marin lik. Nikada se nije ženio i imao je tri velike ljubavi, žene, konje i vino. Bio je jedan od retkih ljudi koji je uspeo da ostvari svoje snove sagradivši dvorac iz mašte.

    Nakon smrti Bogdana Dunđerskog, 1943. godine, usledilo je nezamislivo propadanje i uništavanje imanja. Iako ga je vlasnik zaveštao Matici srpskoj, kompletna imovina je nacionalizovana i pripala je kombinatu PIK Bečej. Rasni konji su rasprodati Italijanima po klaničnoj ceni, nameštaj i dragocenosti iz dvorca su odneti u nepoznatom pravcu, a u park i sam dvorac su puštene ovce. Za kapelu je bila namenjena uloga električne centrale. Sam Uroš Predić je povodom ovog skrnavljenja napisao pismo Moši Pijade, pa je crkva pošteđena prenamene i stavljena pod ključ.

     Krajem prošlog veka, tačnije 1983. godine, dvorac "Fantast" potpuno je renoviran i pretvoren u luksuzni hotel sa 12 soba, dva apartmana i pratećim sadržajima. Kapela je ponovo osveštana i postala je omiljeno mesto za venčanja i krštenja.

  O poreklu bogatstva porodice Dunđerski postoje dve legende. Prema jednoj priči, Avram Dunđerski je, kopajući tuđu zemlju da bi preživeo, pronašao ćup sa zlatom koji je štedljivo koristio sve dok mu sin Gedeon nije stasao. Tada su sav novac uložili u posao koji se, na njihovu veliku sreću, višestruko isplatio i počeli su kupovinu imanja. Prema drugoj legendi, za vreme austro - turskog rata 1711. godine Dunđerski je, ne znajući, prevezao nekog turskog glavešinu preko Tise i spasao mu život. Turčin se, kako legenda kaže, odužio kesom zlata sa kojom je kasnije, uspešno trgovao.

   Postoji verovanje da svake godine na Preobraženje (19.8), Sveti Stefan Prvovenčani dopušta vilovitoj duši Bogdana Dunđerskog da uzjaše senku svoga mrtvoga konja Inkvizitora i da obiđe svoje nekadašnje imanje.

muzička pećina

   Fingalova pećina ili kako je drugčije zovu Muzička pećina, nalazi se na ostrvu Staffa, jednim od najmanjih ostrva na zapadnoj obali Škotske. Celo ovo ostrvo poznato je po svojim veličanstvenim kamenim stubovima koji su svi istog oblika kao isklesani od strane nekog majstora. Cela priča oko ove pećine počela je pre oko 60 miliona godina kada je vulkanska aktivnost prekrila ovo područje lavom koja je hlađenjem stvorila ovo krajnje neobično ostrvo ovakve forme.

  Pećina ima veliki lučni ulaz, a njena veličina i prirodno zaobljeni oblici i forma u kombinaciji sa odjekom talasa samoodaju atmosferu prirodne katedrale. Čovek koji je srenuo pažnju narodu Škotske na ovu pećinu je prirodnjak ser Joseph Banks, 1772. godine.

 Poreklo imena pećine prati nekoliko mitova među kojima je najpoznatiji mit o Finn-u MacCumhaill-u, ili jednostavno Fingalu koji je bio slavljen i poznat irski general koji je imao čitavu četu svojih vojnika. Fingal je zbog legendi o njegovim velikim pobedama vremenom postao jako cenjen lik u škotskom folkloru, a o njemu su ispevane mnoge pesme i ispričane mnoge priče. Njegovo ime se danas odlično uklapa u ovu pećinu, koja u turistima budi divljenje i strahopoštovanje. 

 Početkom XVIII veka ovo ostrvo je nastanjivalo 16 ljudi, međutim u kasnijem periodu ono je bilo jedino stanište ptica. Kasnije, usled rasta popularnosti svake godine se povećava broj turista koji žele da vide ovu neobičnu tvorevinu majke prirode. Turistima je ova pećina dostupna 5 meseci godišnje, odnosno od aprila do septembra. Samo ostrvo je promenilo više vlasnika, međutim sada se nalazi pod kontrolom Nacionalne fondacije Škotske, jer je zbog geološkog karaktera pećina a i čitavo ostrvo od bitnog naučnog interesa.

   Epsku priču o ovom junaku napisao je James MacPherson. Nadahnut ehom koja ona proizvodi, Felix Mendelssohn je 1829. Godine napisao  ’Die Hebriden’, poznatiju kao ’Uvertira Fingalove pećine’ i time dodatno popularizovao ovo krajnje fascinantno i neobično mesto. Jedna od prvih pesama slavnog britanskog sastava Pink Flojd nosi naziv po ovoj čudesnoj morskoj pećini, ali i eksperimentalni film Slavka Vorkapića, američkog reditelja i teoretičara filma, poreklom sa naših prostora.

ljubavni tunel

   Od mnoštva romantičnih, luksuznih mesta, jedno se izdvaja po svojoj neobičnosti, a delo je prirode. U Ukrajini, u Rivenskoj oblasti, postoji jedan deo železnice i tunel kojeg je oblikovala vegetacija i koji sve više privlači ljubavne parove i turiste iz raznih krajeva sveta. 

    Nosi naziv i "Tunel ljubavi", a poreklo njegovog imena možemo da tumačimo na više načina. Možda naziv nosi zbog toga što privlači ljubavne parove, koji ovde osećaju neko posebno zadovoljstvo i mir, ili možda pak zbog toga što svojom lepotom osvaja srca svakog ko na ovo mesto kroči.

     Zelenilo pravi savršen luk, a drvored je toliko gust da se zaista osećate kao u tunelu. Kada je dan sunčan, igra svetlosti i senke pruža nezaboravan estetski doživljaj. Ova zelena oaza, duga 3 km, se formira već godinama. Njom vlada konstanti mir upotpunjen šuštanjem lišća na vetru, a glavni krivac je putnički voz koji kroz guste krošnje prolazi tri puta dnevno. To je jedini zvuk koji povremeno narušava mir i tišinu ove ljubavne bajke. ’Tunel ljubavi’ pokazuje šta se dešava kada se prirodi dopusti da se prilagođava ljudskim delima. 

  Imajući u vidu da je drveće koje ga čini listopadno, dolazi do promene u njegovom izgledu tokom godine u zavisnosti od doba, koje uslovljava vegetaciju. Zimi se tunel pretvara u snežni beli prolaz, dok u proleće i leto njegova jarko zelena boja i bujna vegetacija dopuštaju sunčevim zracima da prodru samo onoliko koliko je potrebno da bi tunel bio osvetljen.

   Mnogi ga s pravom smatraju najromantičnijim mestom na svetu, i veruje se da ispunjava želje. Prema narodnom verovanju, parovi koji na ovom mestu požele želju i ako se iskreno vole, ta će im se želja i ispuniti.

bacite sat i kupite kompas, šta znači vreme ako idete u pogrešnom smeru.

   Danju, kad je nebo vedro, strane sveta moguće je odrediti i prema položaju Sunca, koje se u podne nalazi na južnoj strani. Ako smo tada okrenuti prema Suncu, iza nas će biti sever, s leve strane istok, a sa desne zapad. Noću, ako je nebo bez oblaka, strane sveta možemo odrediti prema zvezdi Severnjači. Kad smo okrenuti Severnjači, iza nas je jug, s desne strane istok, a s leve zapad. Strane sveta mogu se odrediti i po mahovini na kori drveta, koja se uvek nalazi sa severa, tj. sa strane do koje ne dopiru sunčani zraci. Najlakše i najsigurnije određivanje strana sveta je kompasom.

   Kompas je navigacijski instrument za orijentaciju, odnosno pronalaženja pravca na Zemlji. Njegov osnovni deo je pokretna magnetna igla, čiji se jedan pol (istaknut bojom i/ili oblikom strelice) uvek okreće prema severu. Na kompasu su obeležene glavne strane sveta - sever (N), istok (E), jug (S) i zapad (W). Igla u kompasu u stvari je mali magnet, i zato se naziva i magnetnom iglom. Kompas je dobio naziv prema italijanskoj reči compasso – šestar.

   Otkriće kompasa olakšalo je putovanje, jer mornari nisu više morali da se drže obale i zvezda, nego su se smelo otiskivali i na morsku pučinu, zbog čega su i otkrivene nepoznate zemlje.

   Ne zna se ko je izumeo kompas ali prvi koji su upotrebili magnetsku iglu za pokazivanje smera bili su Kinezi. Oni su, pre dve hiljade godina, već imali primitivan kompas: komad prirodnog magnetnog kamena obrađen u obliku kašike i postavljen na kamenu ploču glatke površine, gde se uvek okretao tako da njegova „ručica” pokazuje na jug (zato što je širi deo „kašike” privlačen magnetskom severu). Oblik kašike je izabran da predstavlja konstelaciju sazvežđa Veliki medved – kao što je dobro poznato, dve zvezde levo od ove konstelacije u istoj su liniji sa Severnjačom, glavnim astronomskim saveznikom moreplovaca. Ova sprava čudnog oblika pod imenom sinan pominje se u jednoj knjizi iz oko 80. godine, sa drugim referencama koje verovatno datiraju od 4. veka pre naše ere. Veza sa žadom je ovde značajna. Magnetni kamen je čvrst materijal – iako ne toliko koliko neke vrste žada – pa je izrada magnetne „kašike”, kao i veoma uglačane kamene ploče, zahtevala veliku veštinu. Ovo ukazuje na to da su kompas izumeli zanatlije drevne Kine koji su obrađivali žad. 

Kineski kompas

    Budući da je većina drevne nauke neraskidivo povezana sa okultnim, ne iznenađuje što Kinezi sledeći veliki napredak u tehnologiji kompasa pripisuju čarobnjacima. Jedan rad, koji je 1906. napisao Šen Kua, najveći od srednjovekovnih kineskih naučnika, opisuje kako „čarobnjaci natrljaju vrh igle magnetskim kamenom, čime se osposobi da pokazuje na jug”.

 Još u 2. veku Kinezisu znali da se ravni magnet postavlja u smeru sever–jug i da se tako postavljen može okretati. To njegovo svojstvo su kineski pomorci koristili za orijentaciju na moru. Prvi kompas napravili su upravo Kinezi u 11. veku.

 Oko 1300. godine pomorski se kompas već naveliko primenjivao u južnoj Europi, Skandinaviji pa na Islandu. U to vreme kompas je dobio i dva korisna poboljšanja. Kao prvo, kompas je stavljen u kardanski zglob (dva osovinama povezana mesingana prstena, koja su mu omogućavala da stalno ostane u vodoravnom položaju bez obzira na ljuljanje broda). Drugo važno poboljšanje je uvođenje ruže vetrova ili vetrulje, to jest okrugle pločice sa stranama sveta i krugom razdeljenim na 360 stepeni. Vetrulja bi se okretala sve dok se njen severni smer ne bi poklopio sa severnim krajem magnetske igle. Nakon toga se iz vetrulje mogao tačno očitati kurs broda. Danas postoji više vrsta kompasa: radio-kompas, solarni, astrokompas…

    Kinezi su prvi znali za magnetnu iglu, a u Evropu su je doneli Arapi. Dugo se smatralo da je Flavio Đoja iz Đenove (živeo je oko 1300. godine) izmislio busolu. Kako se ni danas ne zna ko se dosetio da magnetnu iglu postavi u kutiju, moguće je da je to učinio baš on. Inače, reč busola vodi poreklo od latinske reči buxula koja znači kutija od šimširovog drveta. Ipak, otkriću kompasa prethodili su vekovi. Naime, Grcisu blizu grada Magnezija pronašli crni mineral koji privlači komade gvožđa i nazvali ga magnetit. Smatra se da je to privlačenje prvi zapazio Tales. Prvi poznati primer primene magneta bio je pokušaj egipatskog arhitekte Kinokrata.

   Magnetni kompas ima lagani magnet, najčešće u obliku igle, koji se može slobodno kretati oko vertikalne ose pokazujući smer magnetnih polova Zemlje. Ali, takav uređaj nije sasvim pouzdan zbog promenjivih odnosa magnetnih i geografskih meridijana.

slap od sedam suza.

   Jelovarnik je najviši vodopad u Srbiji sa visinom od 70 metra i čine ga tri kaskade. Nalazi se na Kopaoniku u oblasti Jelovarnik, po kojoj je i dobio ime, u okviru nacionalnog parka, na nadmorskoj visini od oko 1.500 metara. Nalazi se 25 kilometara zapadno od Brusa i na oko 2,5 kilometara istočno od Pančićevog vrha. Ovo je po mnogima i najlepši vodopad u Srbiji koji još zovu i Slap od sedam suza, jer se u njega uliva sedam izvora. Mnogi tvrde da je svaka njegova kapljica magična, da ispunjava želje i čini život lakšim i srećnijim.

  Niko, sem nekoliko meštana i čobana, nije znao da taj vodopad postoji. Nije bilo ni pisanog traga. Čak ni takvi putopisci i hroničari, kakvi su bili Jovan Cvijić, Jovan Žujović, pa i Josif Pančić, nisu ga otkrili iako su godinama tumarali planinskim stranama Kopaonika. Ne pominje ga ni čuveni austrijski arheolog i putopisac Feliks Kanic, koji je prokrstario gotovo sve delove ove čudesne planine. Planinari tvrde da je ovaj vodopad široj javnosti otkrio britanski režiser i srpski prevodilac Timoti Bajford, dok je lutao po Kopaoniku.
   Otkrila ga je ekipa geologa 1998. godine. Smešten je u gustoj šumi bukve, smrče i planinskog javora. Proglašen je za prirodni rezervat, zajedno sa okolnom florom i faunom, na površini oko od 57 hektara.

   Put do njega nije lak. Od naselja "Konaci" najpre do raskršća Brus - Brzeća, a to je osamnaest kilometara. Zatim desno do prevoja Mramor, a odatle još četiri i po kilometra, uglavnom pešice. Onda se ukazuje dubok kanjon, ulazite u njega i puzeći strmim ivicama stižete do vodopada. I eto te skrivene lepotice. Eto reke koja se sa visine od sedamdeset metara stropoštava niz litice. Voda je bistra, hladna, svetlozelena i svetloplava. Protok je oko dvadeset pet litara u sekundi, a pri topljenju snegova, s proleća i pri jakim kišama, naraste i do četristo pedeset litara. Tada se pod snažnom rekom izgube kaskade i ogromna masa sliva se u jedinstven vodopad. Zato seljaci ovaj predeo zovu i "mesto gde voda sleće". Korito potoka je tesno i strmo, tako da je huk vode jako glasan.

   Stručnjaci tvrde da se radi o impozantnom vodopadu. Snaga vode je ogromna i zaseca tvrdi planinski kamen, mermer, krečnjak i škriljce, lomi okolno stenje i probija se kroz tvrdu zemlju. Dok u vreme velikih kiša i snegova potok nosi i 450 litara vode u sekundi, u suvim danima tek 25 litara u sekundi. Primiri se u podnožju na 1.215 metara nadmorske visine, da bi potom potok otplovio u reku Toplicu.

    Seljaci iz Ravništa pričaju da slap koji nastaje od sedam izvora čini čuda. Neki tvrde da su nakon posete ovom predivnom mestu pronašli ljubav o kakvoj su do tada samo sanjali, dok je drugima sve u životu krenulo nabolje. Ima i onih koji dolaze da ovde naglas izgovore svoju želju, jer se veruje da će se tako brže ispuniti. Veruje se da svakog ko se umije ovom čudotvornom vodom čeka velika sreća u životu, naročito one koji su u potrazi za srodnom dušom.

pećinsko čudo

    I ako se ljudska bića u velikoj meri ponašaju poput virusa prema prirodi, uništavajući sve pred sobom u ime napretka i profita, još uvek možemo pokazati koliko malo znamo o čudesima prirode. Jedno od skrivenih prirodnih čuda nalazi se na Novom Zelandu. 

    Novi Zeland je nadaleko poznat po nepreglednim predelima zelenila, savršenim planinskim vencima i brdima, ali jedna njegova destinacija na severu se ipak izdvaja po svojoj lepoti. Waitomo Glowworm  Caves je naziv spektakularne pećine koja se nalazi u Waitomu, na Severnom delu Novog Zelanda. Naziv Waitomo potiče iz maorskog jezika, od reči wai – voda i tomo –rupa. Pećina je jako poznata i dobro posećena turistička atrakcija zbog svog zida koji izgleda kao noćno letno nebo sa bezbroj zvezda.

    Zidove ove pećine ukrašava na hiljade jedinki insekta koji se mogu pronaći samo na Novom Zelandu, Arachnocampa luminosa, mušice koje predu neobične trake s brojnim čvorovima koje savršeno provode njihovu bioluminiscentnu svjetlost, i pećini sa svojom plavičastom bojom daju gotovo nestvaran izgled. Maleni predator nikada ne naraste veći od običnog komarca, i obično se hrane s bilo kakvim insektima koji se umotaju u njihove trakice, u slučaju da hrane nema, ovi insekti će loviti vlastite larve.

  I ako je bioluminiscentna boja Arachnocampe luminosae električno plava, ovaj maleni predator sam često postane lovina i to neobičnoj pećinskoj gljivici parazitu. Nakon što paraziti uđu u larve, one počnu odašiljati snežno belu boju.

   Regija oko Waitoma prepuna je pećina (njih više od 300), ali Arachnocampa luminosa živi u samo dve pećine koje osim vlažne i relativno tople unutrašnjosti nude potpuni nedostatak promaje, što ipak omogućava slobodno stvaranje visećih i svetlećih klopki. Svaka odrasla jedinka Arachnocampe luminosae stvara lepljive trake dužine između 30-40 centimetara, s različitim brojem čvoriča koji reflektuju svjetlost iz insekta.

   Ovaj predivni svetleći pećinski sistem je star oko 2 miliona godina a danas predstvalja jednu od najvećih turističkih atrakcija Novog Zelanda. 

   Pećinu su prvi istažili lokalni poglavica Maora Tane Tinorau, u pratnji engleskog istraživača Fred Mace-a još 1887. godine. Lokalni stanovnici su znali da pećina postoji, ali se niko nikada nije usudio da je pre toga istraži. Tinorau i Mace su napravili splav od stabljika lana, i sa svećama u ruci krenuli u istraživanje nepoznatog potokom koji vodi do pećine. Presretni svojim otkrićem vraćali su se mnogo puta, pa su tako otkrili i gornji sprat pećine i lakši ulaz u nju. Do 1889. godine Tane Tinorau je otvorio pećinu za turistie, a do današnjeg dana njegova porodica radi na održavanju pećine, u saradnji sa Vladom Novog Zelanda.

    Kada uđete u ovu pećinu nakon otprilike 15 minuta hoda kroz nju dolazite do dela jame, gde su "svetleće mušice" i gde morate ući u čamac da bi ste nastavili dalje razgledanje Witomo pećine. Vozeći se u čamcu imate priliku da vidite na hiljade svetlećih crva kako zrače svojom svetlošću koja se odbija od pećinske vode i ukrašava zid iznad vas stvarajući predivnu prirodnu fenomenalnu sliku koja će vas podsetiti na neko trodimenzionalno nebo leti.

misterije Keopsove piramide.

    Stari Egipćani su verovali u zagrobni život, što je značilo da telo pokojnika mora ostati što bolje sačuvano. U tu svrhu tela su mumifikovali i sakrivali duboko u piramide kako niko do njih ne bi mogao doći. Veličina grobnice pojedinih vladara bila je dokaz njihove moći. Velika piramida ili Keopsova piramida sagrađena je u Gizi, nedaleko od Kaira, davne 2560. godine pre Hrista po nalogu faraona Keopsa. 

   Piramida je građena 20 godina, a neki navodi govore da je u njenoj izgradnji sudelovalo oko 100 000 ljudi. Nadzor nad radovima vršio je brat samog faraona, Hemienu, koji je posle smrti dobio jedan od najvećih grobova kraj piramide. Piramida je fenomen koji nas svojom pojavom neprestano iznenađuje i stalno vraća na početak razmišljanja. Ko smo mi? Gde je granica ljudskog, a gde početak božanskog? Ko poseduje Znanje utkano u geometriji njenog postojanja? Odakle dolazi to Znanje? Moćna građevina oduvek je predstavljala izazov za graditelje, jer nikome nije bilo jasno kako su Egipćani sa svojim, pretpostavlja se primitivnim, alatima uspeli izgraditi nešto toliko impozantno.

   Već je Herodot spominjao „mašine" kojima je građena piramida. Kako je piramida u njegovo doba bila stara otprilike 2.000 godina, ti se izveštaji moraju uzeti s debelom rezervom. No, primitivni kranovi mogli su, uz velik napor, napraviti barem deo građevine. Tri stotine godina kasnije, Diodor sa Sicilije napisao je da je Velika piramida napravljena uz pomoć rampi, što se kasnije provlačilo kroz sve teorije, osim one da su Egipćani dobili pomoć iz svemira. 

   Moderni naučnici pokušali su s teorijom jedne rampe, kojom se kamenje dizalo u visinu. No, da bi se doseglo do vrha, rampa bi uz nagib od 8 stupnjeva, što je maksimalan nagib po kojem bi ljudi mogli vući 2,5 tone teško kamenje, trebala biti dugačka gotovo dva kilometra, tako da je ta teorija ipak pala u vodu. 

Mogućnost da se rampa uvija oko piramide takođe je uzeta u obzir, no građenja na taj način onemogućilo bi postavljanje kamenja u ćoškovima, što je ipak bilo potrebno zbog izmera i zadržavanja pravog smera gradnje. A kako je piramida apsolutno savršeno izgrađena, ni ta teorija nije bila dugog veka.

   Dizalice ili kranovi koristili su se u to doba za navodnjavanje, jer se pomoću njih vadila voda iz Nila. S obzirom na pustinjski krajolik, nemoguće je da su Egipćani išli hiljadama kilometara daleko naseći dovoljno drveta da naprave dizalice, stoga, ne prolazi ni ta varijanta.

 Radikalnu novu ideju dao je francuski arhitekta Jean-Pierre Houdin, koji je pomoću 3D softvera, zaključio da je jedino moguće rešenje spiralna rampa koja se nalazila unutar piramide, i još uvek bi trebala biti tamo. Prema njemu, prva trećina piramide napravljena je vanjskom velikom rampom. U isto se vrijeme gradila i unutrašnja rampa, otprilike 3 metra široka i s nagibom od 7%.

   Houdinu su inspiraciju dale i tri piramide koje je izgradio Khufuov i Hemienuov otac, faraon Sneferu. Prva, na Meidumu, imala je problematičnu strukturu i nije korišćena. Druga, u Dashuru, poznata je kao Zakrivljena piramida jer je počela zavijati i pucati, pa niti moćna cedrova stabla uvezena iz Libanona nisu uspela popraviti stvar. Tek je treća, Crvena piramida u Dashuru zadovoljila apetite Sneferua.

 Od samog su početka planirane tri komore u piramidi, na različitim nivoima kako bi Keops mogao biti dostojno pokopan u slučaju da umre tokom gradnje. Prva je uklesana u samo postolje piramide, ispod nivoa tla, pre nego što je gradnja i počela. Kada nakon pet godina od početka gradnje Keops nije umro, počela se raditi tzv. Kraljičina odaja, a deset godina iza nje i Kraljeva odaja, u samom srcu piramide. Tu je, na kraju, i položen Keopsov sarkofag. Kako je piramida rasla i počela se raditi iznutra, korišćeno je kamenje od kojeg je napravljena vanjska rampa.

 Teorija je zvučala u redu, ali je trebala, za razliku od dosadašnjih, i neki materijalni dokaz kako bi bila prihvaćena. I to se i dogodilo, jer je tačno na mestu gde je Houdin predvidio zavoj u unutrašnjosti piramide na kojem se okretalo kamenje pronađena je rupa u uglu, kroz koju je izletela lisica. Kako je teško poverovati da se pustinjske lisice penju do dve trećine visine piramide, verovatno nešto postoji unutra.

   Ali ima i bolji i jasniji dokaz. Mikrogravimetrijsko snimanje gustoće materijala od kojeg je napravljena piramida napravljeno 1986. godine jednostavno je zanemarilo jasnu sliku unutarnje rampe kao grešku u snimanju, a zapravo se radi o modelu koji u potpunosti odgovara 3D projekcijama koje je napravio Houdin. Konačan odgovor mogao bi se uskoro dobiti, jer su Houdin i Rainer Stadlemann, jedan od najvećih autoriteta na polju piramida podneli zahtev za neinvazivnim ispitivanjem Velike piramide vlastima u Kairu, kako bi dokazali svoju teoriju. Ako bude sreće, uskoro ćemo moći, pomicanjem svega par blokova s vanjske strane piramide, šetati rampom po unutrašnjosti i diviti se graditeljskom umeću Hemienua.

    Po legendama sačuvanim u nekim narodima , nekad je u našem Sunčevom sistemu bilo deset planeta. Ta, deseta, planeta nalazila se između Marsa i Jupitera i zvala se Faeton. Njeni stanovnici su bili na mnogo višem nivou razvoja od naše civilizacije na Zemlji i moguće je da su veštačkim mutacijama stvorili prve ljude: Adama i Evu. Najlogičnija teorija o nestanku Faetona je da je nastradao u nuklearnoj eksploziji koja je izazvala lančanu reakciju. Delovi su se rasuli po kosmičkom moru: veći su postali sateliti Saturna, Jupitera, Urana i Neptuna, a manji i dan-danas kruže svemirom u pojasu steroida.

    Ispred Velike piramide leži Sfinga. Po nekim tumačenjima, ona predstavlja užas. Plinije je pisao da ona deluje kao začarana tišina, neki arapski astrolozi prenose verovanje da o Sfingi ne sme da se govori niti piše loše, jer to može da izazove njen bes i želju za osvetom. Plutarh je rekao da ona sadrži sintetizovane znanje, te da joj je dužnost da čuva planetu, tajnu života, smrti, nastajanja i nestajanja čovečanstva. Legenda kaže da je Aleksandar Makedonski uspeo da pronađe ta dokumenta i pročita proročanstva. Napoleon Bonaparta se, kažu, dugo zadržao u Kraljevoj odaji Velike piramide i bio je veoma uzrujan kad je izašao. Nikome nije pričao šta je unutra video. Po Hitlerovom naređenju, Romel je u blizini Sfinge smestio štab svoje armije. Ova trojica vojskovođa su u raznim proročanstvima označavani kao antihristi i sva trojica su, posle osvajanja Egipta, počeli da trpe poraze. Ovozemaljski život su završili pod tajanstvenim okolnostima, ostavši bez naslednika. Ako je neko od njih i imao potomke, oni nisu dugo ostali u životu, niti su napravili vojničke ili bilo kakve druge karijere.

            Zanimljivosti:
  Visina Keopsove piramide pomnožena s milijardom odgovara otprilike udaljenosti Zemlje od Sunca što bi iznosilo 1 AU (astronomska jedinica) tj. 149,504.000 km. Ako visinu piramide kvadriramo, dobićemo vrednost površine bočnih stranica. Meridijan koji se proteže kroz piramidu deli kontinente i okeane na dve potpuno jednake polovine. Osnovica piramide podeljena dvostrukom visinom daje, do u nekoliko decimala tačnu vrednost jedne od najvažnijih matematičkih konstanti, Ludolfov broj PI (3,1416). Vrh velike piramide se poklapa sa Severnim polom, njen obim odgovara dužini ekvatora, a oba su srazmerno udaljena jedan od drugog. Svaka strana piramide izmerena je tako da svaka odgovara četvrtini sektora severne polulopte ili sferičnom kvadratu od 90 stepeni. Piramida je tačno postavljena prema stranama sveta. Piramida, naime, ne deli samo kontinente i okeane na dve jednake polovine, nego i leži u težištu kontinenata. Velika piramida jeste vidljivi dokaz jedne nepojmljive tehnike u ono vrijeme. Danas u 21 veku, ni jedan arhitekta ne bi mogao, makar mu stajala na raspolaganju tehnička pomagala sa svih kontinenata, ponovno sagraditi Keopsovu Piramidu. Ova piramida može služiti i kao veliki peščani sat jer senka koju stvaraju njene stranice od sredine oktobra do početka marta pokazuje godišnje doba i dužinu godine.

vreme je isteklo.

   Peščani sat, ili peščanik, spada među najstarije uređaje za merenje vremena. Sastoji se od dve staklene kugle koje su povezane uzanom cevčicom. Gornja kugla je napunjena finim peskom koji curi kroz uzani prolaz u donju kuglu u određenom vremenu. Kada sav pesak iscuri u donju kuglu, sat se okrene naglavačke i ponovo meri vreme. Kao zamena za pesak koristi se prah od ljuske jajeta ili prah od mermera. Ovi satovi nisu pogodni za pravo merenje vremena, tj. kao što čine obični satovi, već se mogu nazvati nekom vrstom primitivne štoperice koja meri proteklo vreme. Osim toga, njihova preciznost zavisi od više faktora, kao što su kvalitet peska, veličina posuda, širina cevi kroz koju pada pesak i druge mehaničke prepreke koje mogu uticati na brzinu padanja peska.

   Poreklo peščanog sata obavijeno je velom tajne. Prema nekim izvorima, moguće je da su bili poznati u drevnoj Grčkoj i Rimu, premda se pouzdano zna samo to da je u ovim državama tehnologija proizvodnje stakla bila poznata, a sve ostalo su pretpostavke. Postoje mišljenja da su Grci poznavali ove satove u trećem veku p.n.e. i da su se koristili u rimskom senatu kako bi se merilo vreme koje pripada govorniku koji bi se obratio skupu. Sledeća vremenska odrednica je osmi vek naše ere, kada se po svoj prilici pojavio u Evropi, a pretpostavlja se da ga je uveo francuski monah po imenu Luitprand. Početkom četrnaestog veka je njegova upotreba već bila rasprostranjena u Italiji, a po svoj prilici je bio u širokoj upotrebi i u ostatku Evrope.

   Prvi sačuvani zapis o peščanim satovima datira iz 1345. godine, kada je Thomas de Stetham, koji je radio na brodu La George, uputio pisanu porudžbinu za šesnaest peščanih satova, premda neki izvori navode i da ih je bilo dvanaest, a naručeni su iz Flandrije. Iz istog perioda, tačnije iz 1380. godine, datira i zapis o ostavštini francuskog kralja Šarla V, koji je posedovao i jedan veliki peščani sat. Kako se vidi iz oba ova dokumenta kada se pročitaju u celosti, ovi satovi su se koristili u pomorstvu. Zanimljivo je spomenuti i to da su se u pomorstvu ovi satovi pokazali pouzdanijim od drugih uređaja za merenje vremena, a pomagali su i pri navigaciji. Inače, bili su relativno veliki i teški, ali će se njihove dimenzije kasnije smanjiti. Poznato je i da je čuveni moreplovac Magelan imao osamnaest ovakvih satova na brodu, a jedan član posade se brinuo o njima. Kao referentna tačka koristilo se podne, kada je sunce u zenitu.

 Peščani sat je bio popularan i u životu na kopnu, gde se koristio za merenje vremena u drugim situacijama. Mogao se naći u kućama, raznim institucijama, crkvama i na ostalim mestima, a njime su se merilo trajanje raznih prilika i situacija, kao npr. trajanje crkvene propovedi, vreme pauze u toku rada, ali i za kuvanje pojedinih jela. U zavisnosti od konkretnih potreba, ovi satovi su mogli da mere i duže periode, npr. od dvanaest sati, ali i od samo nekoliko minuta. U nekim slučajevima se koristilo i više peščanih satova pričvršćenih za jedno postolje, tako da je jedan merio period od 60 minuta, drugi od 45, treći od trideset, a četvrti od petnaest. Među peščanim satovima tog doba bilo je i veoma vrednih primeraka koji su završavali u rukama vladara. Tako je, na primer, francuski kralj Karlo Veliki posedovao sat koji meri dvanaest sati, a čuveni umetnik Holbajn izradio je i jedan raskošan primerak za Henrija VIII. Inače, Holbajn je na mnogim slikama koristio motiv peščanog sata kako bi predstavio smrt.

    Upotreba peščanih satova počinje da opada početkom šesnaestog veka, kada su počeli da se pojavljuju mehanički satovi, ali to uopšte nije značilo da mu je došao kraj. Zbog svog izgleda, ali i praktične namene u mnogim prilikama, peščani satovi su se i dalje koristili, bilo za merenje vremena ili kao ukras, a postoje i dan-danas. U današnjim uslovima je najbolje opstao peščani sat koji meri interval od tri minuta, a koristi se pri kuvanju jaja, u zavisnosti od toga da li želimo da budu tvrdo ili meko kuvana. Koristi se i pri nekim tradicionalnim ceremonijama, kao npr. u australijskom parlamentu, ali i u drugim prilikama, i to za merenje kratkih intervala.

   Peščani sat ima i simboličku vrednost. Još od davnina pokazuje kontrast između prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, ili najčešće, ukazuje na prolaznost života i vremena. Ovaj simbol se koristio i na gusarskim zastavama, kako bi protivniku stavio do znanja da su mu dani odbrojani, dok su ga u Engleskoj stavljali u kovčege pokojnika ili urezivali na nadgrobne spomenike. U savremenom dobu se ova simbolika održala, ali su se pojavila i druga značenja, tako da se može tumačiti i kao simbol ženskog tela, ili kao nešto mnogo jednostavnije – naime, svaki korisnik računara ne voli da vidi ovaj simbol, jer označava da je potrebno sačekati da se izvrši neka komanda ili na reakciju programa.

u životu, za razliku od šaha, igra se nastavlja i posle šah-mata.

   Šah je igra, sport, nauka, umetnost, zabava, imaginacija, na ploči za dva igrača. I ako je jedna od najstarijih igara koja se igra već vekovima, danas se o šahu malo zna. O njemu postoje mnoga predanja i legende. 

     Indija: Želja Sisi ben Dahira

  Legenda o postanku šaha priča o mudracu Sisi ben Dahiru i mladom kralju Šahramu koji je bio tiranin i globio narod. Da bi poučio kralja kako se bez naroda ne može vladati, Sisa ben Dahir je izumeo igru šah i pokazao kako i najslabija figura – pešak može da odluči ishod bitke na 64 polja i donese pobedu. Kralj je brzo naučio da pokreće figure i oduševio se igrom, a mudracu je ponudio basnoslovnu nagradu. Sisa ben Dahir zatražio je od kralja prividno skromnu nagradu: da mu se isporuči onoliko žita koliko se dobije kada se na prvo polje šahovske table stavi jedno zrno, na drugo dva, na treće četiri i tako dalje – na svako naredno polje dva puta više nego na prethodno. Kralj je pomislio da se radi o beznačajnoj količini, pa je predložio tvorcu šaha da preinači želju i da traži nešto vrednije. No mudrac je ostao pri svojoj želji. Kasnije kralj je bio veoma iznenađen kada su mu saopštili da u čitavom svetu nema toliko žita da bi se udovoljilo želji Sisi ben Dahira. To je bila količina od 18.446.744.073.709.551.615 zrna, odnosno 18 biliona merica žita. kao uspomena na ovaj događaj, kaže legenda, šahovska polja se u Indiji nazivaju “kohtazara”, što znači ambar.

      Kina: Šah, simbol kosmosa

  Sačuvane stare priče govore da se šah u Kini negovao još pre dve hiljade godina. U jednoj od tih priča pominje se ogroman i veoma skupocen ćilim velikaša Čunga na koje su izrazito lepe devojke izvodile igru sa živim figurama. Ali, ostaje tajna kakva su bila pravila tog kineskog šaha.

     Grčka: Palamed

  Jedna od epizoda iz borbe Grka sa starosedeocima maloazijske obale vezana je za opsadu grada Troje. Posle višegodišnje opsade, Troja je bila pokorena i razorena. Istorija je zabeležila da su se ti događaji zbili oko 1200-te godina pre naše ere, ali drugačije nego što kaže legenda. Naime, legenda priča da je grčkim vojnicima za vreme opsade Troje bilo dosadno. Godinama su se nalazili ispod utvrđenih zidina bez nade da će osvojiiti grad. Da bi se vojnici razonodili, grčki junak Palamed je izmislio igru šah. On je ubrzo zadobio dosta pristalica među ratnicima, koji su rado igrali ili posmatrali šahovske partije. Palamed je u jednoj partiji izveo interesantan manevar: konjem je upao u protivnički tabor i dao mat. Zamisao sa šahovskog polja mogla je poslužiti i za vojničko rešenje osvajanja Troje. Tako je odlučeno da se načini veliki drveni konj i u njega sakriju grčki vojnici. Zatim je konj dovučen do zidine. Trojanci su ga kao trofej uvukli u grad i ne sluteći da time doprinose sopstvenom porazu. Grčkim vojnicima je posle ovoga preostalo samo da u toku noći izađu iz utrobe konja i otvore ulaz u Troju.

   Preko Arabije, šah prelazi u severnu Afriku i mavarskim osvajanjima prenosi se u Evropu (Španiju) i zatim se dalje širi. U Rusiju dolazi nešto kasnije, direktno iz Persije. Keltski kraljevi su redovno igrali šah, a u srednjem veku on čini jednu od septem artes probitates (7 riterskih veština) koje su tvorile viteško vaspitanje. Kralj Ferdinand i Izabela od Španije, Volter, Napoleon, Bendžamin Frenklin bili su fascinirani šahom.

      Zanimljivosti:

   Arheolozi su u Turskoj iskopali 49 malih kamenih raznobojnih figura koje su prije 5.000 godina korišćene za društvenu igru. Figure su nađene u grobnici blizu grada Sirta u jugoistočnoj Turskoj. One su obojene u zelenu, plavu, crvenu, belu i crnu boju i različitih su oblika. Neke predstavljaju svinje, pse i piramide, druge su loptastog ili oblika metka. To je jedinstveno otkriće, skoro kompletni set figura za igru nalik na šah. Slične figure su ranije otkrivene u Iraku i Siriji, ali ne u ovolikoj količini na jednom mjestu. Ovo otkriće potvrđuje teoriju da su se društvene igre razvile i raširile po Aziji i iz Egipta i Mesopotamije prije više od 5.000 godina.

 Sama igra je nabijena simboličnim značenjima. Crno bela šema šahovnice podseća na mandalu kao uokvirenu sliku kosmosa, ukazujući na borbu tame i svetla (jin i jang), sukob nagona i razuma, reda i slučaja, ispoljavanja raznih mogućnosti jedne sudbine. Ivice kvadrata ukazuju na 4 strane sveta, dok 64 polja simbolizuju kosmičko jedinstvo (šema je primenjivana pri izgradnji ranih hinduističkih hramova). Podsetimo se da i ukupan broj varijacija kineskih heksagrama u Knjizi promene iznosi 64.

 Šah (od persijske reči “Shah” - kralj) je u isto vreme i sport, nauka, umetnost - po tome je jedinstven. Uglavnom se kaže da je to sportska igra na ploči za dva igrača. Ploča je kvadratnog oblika, podeljena u 64 (8×8) polja, obojenih naizmenično svetlom i tamnom bojom. Svaki igrač počinje sa 16 figura. Figure su kralj, kraljica (dama), top (kula) - dva komada, skakač (konj) - dva komada, lovac (laufer) - va komada, pešak (pion) - osam komada. Cilj igre je dovesti protivnika u šah-mat (šah-mat znači mrtav kralj) situaciju. Način na koji šah uči kulturi i životu mlade ljude nezamenljiva je alatka i sada, u bljeskovitom i brzom odrastanju 21.veka.