Sirene ( grč. Σειρήν, Seirến) su legendarna stvorenja koja svojom pesmom zavode mornare i navode ih u propast i smrt. U ranoj grčkoj umetnosti Sirene su prikazivane kao ptice sa velikim glavama i nogama, a ponekad i sa lavljom grivom. Posle su prikazivane kao žene s ptičjim nogama te sa krilima ili bez njih. Takođe su i prikazivane kako sviraju neki instrument, posebno harfu. Posle su Sirene počele biti prikazivane kao prekrasne žene čija su i tela i glas bili zavodljivi ili kao polužene i poluribe, što je današnje značenje Sirena, često prikazivano u popularnoj kulturi.
U Grčkoj kulturi, sirene su bile nimfe, pratilje Zevsove i
Demetrine kćeri Persefone. Kada je bog podzemlja Had oteo Persefonu,
nimfe nisu reagovale i Demetra ih je pretvorila u polu-ptice (gornji deo
tela im je ostao isti, ali donji deo tela je bio ptičji, sa ptičjim
krilima) i proklela ih da će ostati takve dok ne spasu Persefonu.
Ponekad su prikazivane sa instrumentom, obično harfom, kojim prate svoju
fatalnu pesmu. Po Grčkoj mitologiji, dvojica njihovih junaka su
preživeli susret sa Sirenama. Prvi je Jason u potrazi za zlatnim runom,
koji je na brodu imao Orfeja, a ovaj je pak svojom pesmom nadpevao
Sirene, koje su prekinule pesmu kako bi uživale u prekrasnom glasu
Orfeja. Drugi je naravno Odisej. Kada je prolazio pored
Ostrva sirena, Odisej
je svojim mornarima zapušio uši voskom kako ne bi čuli njihov božanski
glas, koji neodoljivo privlači, opija i ubija. Istodobno, naredio je da
ga čvrsto vežu za katarku kako ni sam ne bi načinio glupost i brod
usmerio ka morskoj caroliji iz koje im ne bi bilo povratka. Kada se lađa
našla nadomak legendarnog Ostrva sirena, začula se zvonka i umiljata
pesma. Ne obazirući se na molbe Odiseja, koji je uistinu bio očaran
zanosnom
pesmom i iskreno zaželio zauvek slušati čarobne zvuke morskih
ljubavnica, mornari ga privežu s još više konopaca i zaveslaju
udvostručenom snagom. Tako je Odisej nakažnjeno slušao magičnu pesmu
sirena, koja je svim drugim pomorcima donosila nesreću i kob. Kako Persefona nikada nije napustila Had, nimfe su ostale
na svom ostrvu pesmom dozivajući mornare čiji su se brodovi lomili na
stenje oko ostrva.
Kod drugih naroda, sirene (mermaid) su vodena stvorenja i imale su sasvim privlačniji izgled. U staroj Asiriji, boginja Atargatis
sebe transformiše u sirenu od sramote za slučajno ubistvo svog
ljubavnika čoveka. Naravno, boginja neće samu sebe pretvoriti u nešto
ružno, ipak je tu ženska sujeta. Kod Britanaca, sirene su uglavnom
povezane sa nesrećama i zlom sudbinom moreplovaca, mada mogu ponekad i
da budu dobrodušne i pomognu ljudima, kao one sa ostrva Man. Te
dobroćudne sirene su našle svoje mesto u arhitekturi na više mesta u
Britaniji, kao ona u kapeli zamka Durham ili u Crkvi sv. Senare u mestu Zenor u Kornvalu. U kontinentalnom delu Evrope, sirene (melusine)
su najčešće rečne vile koje svojom pesmom začaraju ljude i vode ih u
smrt u rečnim virovima. Najpoznatija je Lorelaj sa reke Rajne, koja je
ovekovečena u pesmi nemačkog pesnika romantičara Hajnrika Hajnea. Još jedna sirena je postala popularna, iako je to u stvari delo o svim sirenama na svetu, Mala sirena Ariel, holandskog basnopisca Hansa Kristijana Handersona.
Japanska je sirena, poznata pod imenom Ningyo. Vitkog je ribolikog tela,
s glavom lepe žene i ljudima donosi sreću. U mitologijama Polinezije,
Mikronezije i Melanezije pojavljuje se morsko božanstvo Vatea, s
izgledom - pola čovek, pola delfin, a predanja američkih Indijanaca
govore o postojanju dve vrste čudovišta: jedno su nazivali Nagas i imalo
je telo kao zmija, a glavu kao čovek, a drugo Makara, bilo je - pola
riba, pola sisar. U krajevima koje zapljuskuje Južno kinesko more i dan-danas se veruje u
postojanje morskog čudovišta Haiho shang. Njegov je izgled odista
neobičan: ima obrijanu glavu, snažnu muskulaturu i riblji rep. Za vreme
olujnih nevremena napada i potapa brodove, a pomorce onosi u mračne
morske dubine gde ih proždire.
Kada se sa druge strane, skrene pogled sa bajki i mitova na nauku i
nešto opipljivo, mora se reći da postoje mnoga zapisana viđenja ovih
misterioznih bića. Kolumbo je zapisao susret sa njima u Karipskom moru a
zatim čuvani gusar Crnobradi u istim regionu. Ovim zapisima se može ali
i ne mora verovati. Kolumbo je morao da uveliča fantastičnost svog
putovanja u Zapadnu Indiju, a Crnobradi je možda samo hteo da skloni
druge mornare od nekog područja, gde je na nekom ostrvu imao ili
sklonište ili zakopano blago. Za vreme drugog svetskog rata 1943.
japanski vojnici prijavljuju susret sa čudnim bićima na ostrvu Kei u
Maleziji. Bića imaju riblji rep, a ljudski trup sa udovima, i ustima kao
šaran. U avgustu 2009. godine, nakon što je desetine ljudi prijavilo da
su videli sirene kako iskaču iz vode i ''izvode razne trikove'',
izraelski primorski grad Kiryat Yam je ponudio nagradu od milion dolara
za dokaze ovog događaja ili postojanje ovih bića. Poslednji zapis o mogućnosti postojanja sirena je video zapis Animal
Planeta, za vreme pročuvanja podvodnog sveta u okolini Grenlanda. National Ocean Service, ogranak National Oceanic and Atmospheric Administration
(NOAA), je objavio da ''nikada nije pronađen ni jedan dokaz o vodenim
humanoidima'' a takozvani NOAA naučnik u emisiji je identifikovan kao
kanadski glumac David Evans.
Priče o morskim lepoticama i dan danas golicaju maštu ljudi, a posebno
mornara koji bi svakako želeli da se sretnu sa ovim tajanstvenim
stvorenjima. Ali, tajna njihovog postojanja još nije odgonetnuta, a kad
će i da li će uopšte biti, ostaje samo da se čeka.
Нема коментара:
Постави коментар