iskaži mi najlepše želje u 100 grama.

   Šta vas asocira na romansu, uživanje, lepotu, prepuštanje, greh… Primamljivog je mirisa, neodoljivog ukusa, pakuje se u kutije savršenih oblika. Nekada je smatrana hranom bogova, afrodizijakom i bila je dostupna samo odabranima. Pogodili ste, čokolada!

 Iako čokolada ne raste na drvetu, jedno drvo – kakaovac (cachaquahitl ili heobroma cacao) jeste njen začetnik. Čokolada je prehrambeni proizvod koji se dobija od kakaove mase i šećera, često uz dodatak kakaovog maslaca, šećera, mleka u prahu, arome (vanila, cimet) i različitih dodataka (bademi, lešnik). Reč čokolada je nastala od reči „xocoatl“, što znači „gorka voda“, a o nastanku čokolade postoje brojne legende.

   Smatra se da je priča o čokoladi stara oko 4.000 godina, poreklom je vezana za područje Centralne Amerike i drevne civilizacije Maja i Asteka. Po astečkom predanju bog zore Kvecalkoatl je iz raja ukrao kakaovac, drvo magičnih plodova čiji napitak daje snagu i hrabrost. Maje i Asteci su od kakao praha pripremali gorak i hladan napitak „cacahuatl“, dodajući mu začine, poput brašna i ljutih papričica. Konzumirali su ga na ceremonijama, a privilegiju stalnog uživanja u čokoladi imali su samo povlašćeni članovi zajednice. U istorijskim spisima pominje se da je asteški vladar Montezuma posebno uživao u ovom napitku. On je pio 50 zlatnih pehara čokolade, koje je zatim bacao u obližnje jezero. Kažu da je to jezero postalo rudnik zlata za španske osvajače.

    Sa osvajanjem „Novog Sveta“ Kolumbo je kralju Ferdinandu predstavio mnoge dragocenosti, a među njima i kakaovo zrno koje nije privuklo njihovu pažnju. Kolumbo je na jednom od svojih putovanja u Ameriku, 1513. u Nikaragvi probao čokoladni napitak, ali opsednut Indijom, nije spoznao njegovu komercijalnu vrednost. Za razliku od njega, španski konkvistador Hernando de Oviedo Valdez, koji je od 1513. boravio u Americi, isprobao je čokoladni napitak i nije bio posebno oduševljen, ali je u zrnu kakaoa video sjajno platežno sredstvo. Tako je za 100 zrna kakaoa kupio roba, 10 kakao zrna dao je za usluge prostitutke, a za 4 zrna je kupio zeca za večeru. Ubrzo je Valdez osvojio Meksiko i odmah stavio plantaže kakaoa pod špansku jurisdikciju, te počeo sa „gajenjem novca”. 

 Kortez je španskom kralju Čarlsu V predstavio kakaovo zrno i pribor za pripremanje čokoladnog napitka. Ovom gorkom napitku Španci su prvo dodali šećer, a zatim i začine poput vanile, mirisnog oraha, karanfilića, cimeta, kako bi poprimilo finiji ukus. Špansko plemstvo je brzo prihvatilo čokoladu iz pomodarstva, ali i zbog priče o njenim afrodizijačkim svojstvima, a tajna je čuvana sto godina. Odali su je španski monasi koji su obrađivali kakao zrna, pa je ubrzo zaslađena varijanta čokoladnog napitka počela da se širi Evropom, a kakao zrno je i dalje ostalo sredstvo plaćanja.

    U Francusku je čokolada ušla 25. oktobra 1615. godine kada se Luj XIII oženio Anom od Austrije koja je obožavala čokoladu i nosila je svuda sa sobom. Onda je 1661. Luj XIV oženio Mariju Terezu od Austrije za koju se govorilo da ima dve strasti: kralja i čokoladu. Od tada je čokolada osvojila evropske dvorove.
I dok je Evropom vladala „čokoladna groznica”, katolička crkva nije imala blagonaklon stav. Najpre je papa Pio V kome se napitak nije dopao, stavio zabranu na njegovo konzumiranje, da bi kasnije bio proglašen za magijski napitak.

    Prekretnicu u proizvodnji čokolade načinio je holandski hemičar Conrade Van Houten koji je osmislio hidrauličnu presu pomoću koje je uspeo da ekstrahuje čak 50 % za oko neprivlačnog kakaovog masla koje je do tada plivalo po površini čokolade. Tako je dobio masu koja je mogla da se melje u prah koji je tretiran alkalnim solima da bi se lakše mešao sa vodom.
   Mnogo kasnije neko se dosetio da kakao buter otopi i vrati u kakao prah – tako je dobijena glatka pasta kojoj se mogao dodavati šecer bez opasnosti da masa postane zrnasta. I čokolada je postala mnogo ukusnija. Tajna čokolade koja se topi u ustima upravo je u kakao maslu, ili kakao buteru koji se topi na telesnoj temperaturi, pa čokolada ne mora da se žvaće. Tek u 19. veku švajcarski poslastičari su dodali mleko u čokoladu i tako je nastala mlečna čokolada, ukusna poslastica koju rado jedu i deca i odrasli.

         Postoje tri osnovne vrste čokolade:

 - Crna čokolada: mora imati minimum 35 procenata kakao delova, ali što veći procenat kakao delova sadrži, to je kvalitetnija. Danas se smatra da je standard za visoko kvalitetnu crnu čokoladu 53 procenata kakao delova. Luksuzna crna čokolada obično sadrži 72 procenata kakao delova. U skladu sa tim crna čokolada sadrži mali procenat šećera. Ova čokolada ne sadrži mleko u prahu.

 - Mlečna čokolada: mora da sadrži minimum 20 procenata kakao delova. Ovaj procenat uglavnom sadrže čokolade masovne industrijske proizvodnje. Visoko kvalitetne mlečne čokolade sadrže oko 32 procenata kakao delova. Za ovu vrstu čokolade se dodaje mleko u prahu u toku procesa proizvodnje.

- Bela čokolada: je zapravo kakao buter sa dodatkom šećera i mleka u prahu. U toku proizvodnje ne dodaje se kakao prah koji je prethodno dobijen obradom kakao zrna. Mnogi tvrde da ova vrsta i nije prava čokolada, ali mišljenja su podeljena. Ne treba zanemariti činjenicu da ova čokolada ima visoki procenat kakao butera i kvalitetnog mleka u prahu.

         Čokoladne zablude
   Čokolada ne goji ako se jede u normalnim količinama, a zbog svojih energetskih svojstava (500kcal/100 g), manje količine se uključuju u pojedine režime mršavljenja. Do sada nikada nije pronađena veza između konzumacije čokolade i pojavljivanja bubuljica. Od čokolade se ne dobija karijes zuba, ako čokolada nije previše zasladjena, ona čuva zuba, jer sadrži tanin, fluor i fosfate. Čokolada je dobra za zdravlje. Zahvaljujući teobrominu, ima psihostimulativna i antidepresivna svojstva, sadrži vitamine, mineralne soli i flavonoide koji, slično vinskim flavonoidima, deluju blagotvorno na arterije. Masnoće sadržane u čokoladi utiču pozitivno na holesterol u organizmu. I na kraju, koliko ste puta pomislili da ste zavisnik o čokoladi? Ne brinite, da bi čokolada izazvala zavisnost, potrebno je pojesti najmanje 12 kilograma.

           Zanimljivosti

   Istraživanja su pokazala da pojedini sastojci čokolade poboljšavaju cirkulaciju i dotok krvi u mozak, samim tim omogućava brže računanje i održavanje mentalne snage. Ukoliko ste imali naporan dan i ono o čemu maštate je da se ispružite na krevet i gledate interesantan TV program, tu atmosferu upotpunite sa nekoliko kockica čokolade. Opustiće vas i umiriti. Kada se rešite nekog problema koji vas je danima mučio ili položite ispit koji ste dugo i podrobno pripremali, obradujte sebe čokoladom. Čokolada luči hormon sreće, pa ćete sa osmehom uživati u štikliranim ciljevima. Ne samo za nepce, čokolada je postala trend i u kozmetici te sve češće i češće možete čuti za termine kao što su "masaža sa čokoladom", " buter za telo sa čokoladom", "krema za lice sa čokoladom" itd.

  Ako nemate ideju šta da poklonite nekome, čokolada je sigurno dobar izbor. Kada se osvrnemo na sve poklone moramo da priznamo da smo se čokoladi uvek obradovali i zadržavali je ljubomorno za sebe – čokolada uvek i u svakoj prilici pruža osećaj sreće. Bila ona slatki greh ili ne, za mene će uvek biti najslađi način da nekome pokažete da ga volite, a u tome je lepota života.

kada biste mogli da birate između mira u svetu i milijardu dolara koje boje bi bio vaš ferari?

  Model Ferrari 599 GTB Fiorano lansiran je od strane italijanskog proizvođača vozila, kao zamena za model 550 Maranello. Njegov dizajn uradila je kompanija Pininfarina, uz upustva glavnog dizajnera kompanije Ferrari, Frank Stephenson-a. Ispod haube nalazi se 6-litarski Tipo F133F motor, koji se sastoji od 620 KS, i on predstavlja najsnažniji motor koji je ikad stavljen u Ferrari-eve modele. Maksimalna brzina koju može da postigne iznosi 330 km/h, a u stanju je da ubrza od 0 do 100 km/h za samo 3.7 sekundi. Projektovan je sa nekoliko specifičnih ciljeva u vidu da se poveća zadovoljstvo u vožnji, da garantuje performanse, i da obezbedi udobnost, ergonomiju i bezbednost.

 Ferrari  je u saradnji sa kineskim umetnikom Lu Haom napravio limitarnu seriju modela 599 GTB Fiorano sa HGTE paketom, prvu specijalnu ediciju namenjunu samo kineskom tržištu. 599 GTB Fiorano China Limited Edition karakterišu pre svega dvobojna karoserija (Rosso Fuoco crvena boja sa kontrastom u srebrnom krovu), posebna pločicu sa imenom u "Xiao Zhuan" stilu, dugme za start motor a od žada (rad italijanskog juvelira) i ekskluzivne putne torbe sa ucrtanom rutom Puta svile. Ipak, atraktivniji i vizuelno upadljiviji je unikatni 599 GTB Fiorano China Limited Edition, kome je pomenuti umetnik Lu Hao podario zanimljiv spoljašnji izgled, inspirisan Ge Lin porcelanom iz Song Dinastije.

meni je nekako na prvom mestu ljubav i kafa.

   Kafa (latinski Coffea) je drvolik biljni rod zimzelenog šiblja ili niskog drveća iz porodice Rubiceae, a plodovi su crvene bobice slične trešnji. Ime je dobio po etiopskoj pokrajini Kafa gdje je prvi put uzgojena. Od semena kafe se pravi popularni napitak koji osvježuje.  Zanimljivo je da ima oko 70 različitih vrsta grmova kafe - najbolje su dvije vrste: Coffea arabica i Coffea liberica.

         Dejstvo:

  Najpoznatiji i najvažniji sastojak kafe je kofein, koji se apsorbuje, odnosno prelazi direktno u krv gde se zadržava otprilike do 4 sata. Dve šoljice kafe sadrže istu količinu stimulansa kao i jedna tableta kofeina. Smatra se da se upotrebom kafe smanjuje apsorbcija vitamina i minerala, otežava varenje, da kofein, kao psihoaktivna suptanca izaziva blagu zavisnost, nesanicu, ponekad i gorušicu. Kafa može biti uzročnik palpitacije, ubrzanog rada srca i glavobolje. Ipak, kofein, kao blagi stimulant ima pozitivno dejstvo na raspoloženje i budnost, a neke studije su dokazale da podiže nivo psihofizičke spremnosti, sprečava pad koncentracije, smanjuje depresiju i anksioznost. Pored toga, kafa sadrži oko 600 isparivih mirisa, bjelančevine, vodu, masnoće i mineralne soli.

        Istorija kafe:

   Kroz istoriju je ostalo zabeleženo, da su Etijopljani prvi pili kafu. Jednog davnog dana, oko 800. godine, je legendarni etiopijski kozar Kaldi primjetio da se njegove koze čudno ponašaju. Bile su nekako pune energije, skakale i trčale od jednog do drugog grma sa crvenim bobicama i brstile. I nisu spavale te noći. Kaldi se povjerio lokalnom svešteniku, koji je napravio napitak od bobica posle kojeg je i sam ostao budan cijele noći. Ubrzo se pročulo da postoji biljka koja daje energiju. Otprilike u isto vrijeme afrička plemena su pravila energetske "čokoladice" od kafe i životinjske masti. Tako su i monasi počeli da ih jedu, pošto su im se svidele počeli su da ih transportuju i u druge manastire. Da se nebi pokvarile u transportu monasi su ih sušili. Prvi napitak je napravljen kada su ih potopili u vodu, da bi im povratili vlagu.  

   Pravo uzgajanje kafe počinje tek u sedamnestom veku. Kafa prvi put stiže u Evropu 1615., preko Venecijanskih trgovaca. Pošto je dolazila iz istocnih zemalja, iz "zemalje nevernika" crkva je proglašava za piće demona, što je i ostala sve dok papa Klement Osmi nije zatražio da mu se donese kafa kako bi lično isprobao đavolji napitak. Ukus mu se dopao toliko da je naredio da od tog momenta kafa mora da postane napitak hrišćanske vere. Lokali u kojima se služila samo kafa postali su mesta gde su se okupljali intelektualci i umetnici. Mnogi poznati Evropski umovi pili su kafu da bi izoštrili svoje misli.  

   U Beču, prva prodavnica koja je prodavala kafu je otvorena 1683. godine, kada je jedan Srbin, posle propasti turske vojske u Velikom bečkom ratu jeftino otkupio ogromne zalihe ove biljke koje je zaostalo u zaplenjenoj turskoj komori. Zahvaljujući njemu, bečke dame su se ubrzo oduševile egzotičnim ukusom rasanjujućeg napitka, pa je po ugledu na građane najmoćnije države tadašnjeg sveta, sva srednja evropa počela da pije kafu. Jedan Francuski kapetan 1700. godine doneo je kafu u Novi Svet, tačnije na Karipsko ostrvo Martinik. Odavde je biljka kafe našla put i u ostale tropske regione Južne i Centralne Amerike.

         Zanimljivosti o kafi:

   Među tečnostima na svetskom tržištu kafa zauzima drugo mesto, odmah iza nafte. Statističari su izračunali da se godišnje ispije 135 miliona kubika kafe, a to je otprilike ravno količini vodene mase koja za pola sata protekne rekom Misisipi. 

  Veština čitanja iz taloga kafe datira iz davne prošlosti, Kinezi su čitali sudbinu ali iz taloga čaja. Na evropskim prostorima ovu veštinu su posebno negovali stari Rimljani, a kako je kafa zaplenila svet svojim ukusom i mirisom tako je prenela i ovaj vid produženog užitka u obožavanom napitku.

 Nekoliko kolega sa studija, sada uspešni mladi ljudi, došli su u posetu svom profesoru sa fakulteta. Ćaskali su i razmenjivali uspomene, ali se ubrzo njihov prijatan razgovor pretvorio u salvu žalbi o stresu koji posao i sam život sa sobom nosi. Profesor ih je ponudio kafom i ubrzo se vratio iz kuhinje sa punom džezvom i nekoliko različitih šoljica. Neke su bile od finog porcelana, neke od jednostavne plastike, neke od stakla. Neke su bile vrlo retke, a neke vrlo skupe. Ponudio ih je da se posluže. Kada su svi studenti držali po šoljicu kafe u ruci, profesor im je rekao: „Kao što možete da primetite, sve skupe i ekskluzivne šoljice su u upotrebi. Ostale su samo one jednostavne i jeftine. Izvor vaših problema i stresa je taj što je vama sasvim normalno da želite da imate samo najbolje. Budite uvereni da sama šoljica ne utiče na kvalitet kafe koju pijete. U većini slučajeva je samo čini skupljom, a ponekad i sakriva ono što zaista pijemo. Ono što ste vi upravo želeli je kafa, a ne šoljica. Ipak ste svesno posegnuli za najboljim šoljicama, a onda počeli da merkate šoljice onih drugih. Sada razmislite o sledećem: Život je ta kafa, a karijera, novac i društveni položaj su šoljice iz kojih je pijemo. Vrsta šoljice koju imamo niti definiše niti utiče na kvalitet života koji živimo. Ponekad, ako se koncentrišemo samo na šoljicu, zaboravićemo da uživamo u samoj kafi.

  Postoje četiri vrste kafe koje se svakodnevno konzumiraju širom sveta: crna kafa, espresso, filter i instant kafa ali i mnoštvo “varijacija na temu” nastalih kombinovanjem sa raznim dodacima kao što su npr. mleko, šlag, voda, itd. Na našim prostorima se najviše pije crna kafa, poznatija kao „turska kafa”. Iako se mnogo razlikuje od originalne “turske”, odnosno kafe koja se priprema u arapskim zemljama, ovaj naziv se odomaćio i kod nas.

   Kafa je sama po sebi dobila neki značaj, poziv na kafu ustvari dobija značaj poziva na druženje, jer to je već i ustaljeni način da nekome pokažemo da smo blagonakloni prema njemu, sa kafom ujutru kao po pravilu niko ti ne prekida taj ritual, jer to samo po sebi dobija značaj da dan počinje, pa sa kafom to lakše ide.

 Kafa razbija svaku maglu i namrštenost. Ali i osmeh. I poljubac. I lepa reč.

ljubavnice plavih dubina - morske sirene.

   Sirene ( grč. Σειρήν, Seirến) su legendarna stvorenja koja svojom pesmom zavode mornare i navode ih u propast i smrt. U ranoj grčkoj umetnosti Sirene su prikazivane kao ptice sa velikim glavama i nogama, a ponekad i sa lavljom grivom. Posle su prikazivane kao žene s ptičjim nogama te sa krilima ili bez njih. Takođe su i prikazivane kako sviraju neki instrument, posebno harfu. Posle su Sirene počele biti prikazivane kao prekrasne žene čija su i tela i glas bili zavodljivi ili kao polužene i poluribe, što je današnje značenje Sirena, često prikazivano u popularnoj kulturi. 

   U Grčkoj kulturi, sirene su bile nimfe, pratilje Zevsove i Demetrine kćeri Persefone. Kada je bog podzemlja Had oteo Persefonu, nimfe nisu reagovale i Demetra ih je pretvorila u polu-ptice (gornji deo tela im je ostao isti, ali donji deo tela je bio ptičji, sa ptičjim krilima) i proklela ih da će ostati takve dok ne spasu Persefonu. Ponekad su prikazivane sa instrumentom, obično harfom, kojim prate svoju fatalnu pesmu. Po Grčkoj mitologiji, dvojica njihovih junaka su preživeli susret sa Sirenama. Prvi je Jason u potrazi za zlatnim runom, koji je na brodu imao Orfeja, a ovaj je pak svojom pesmom nadpevao Sirene, koje su prekinule pesmu kako bi uživale u prekrasnom glasu Orfeja. Drugi je naravno Odisej. Kada je prolazio pored Ostrva sirena, Odisej je svojim mornarima zapušio uši voskom kako ne bi čuli njihov božanski glas, koji neodoljivo privlači, opija i ubija. Istodobno, naredio je da ga čvrsto vežu za katarku kako ni sam ne bi načinio glupost i brod usmerio ka morskoj caroliji iz koje im ne bi bilo povratka. Kada se lađa našla nadomak legendarnog Ostrva sirena, začula se zvonka i umiljata pesma. Ne obazirući se na molbe Odiseja, koji je uistinu bio očaran zanosnom pesmom i iskreno zaželio zauvek slušati čarobne zvuke morskih ljubavnica, mornari ga privežu s još više konopaca i zaveslaju udvostručenom snagom. Tako je Odisej nakažnjeno slušao magičnu pesmu sirena, koja je svim drugim pomorcima donosila nesreću i kob. Kako Persefona nikada nije napustila Had, nimfe su ostale na svom ostrvu pesmom dozivajući mornare čiji su se brodovi lomili na stenje oko ostrva.

    Kod drugih naroda, sirene (mermaid) su vodena stvorenja i imale su sasvim privlačniji izgled. U staroj Asiriji, boginja Atargatis sebe transformiše u sirenu od sramote za slučajno ubistvo svog ljubavnika čoveka. Naravno, boginja neće samu sebe pretvoriti u nešto ružno, ipak je tu ženska sujeta. Kod Britanaca, sirene su uglavnom povezane sa nesrećama i zlom sudbinom moreplovaca, mada mogu ponekad i da budu dobrodušne i pomognu ljudima, kao one sa ostrva Man. Te dobroćudne sirene su našle svoje mesto u arhitekturi na više mesta u Britaniji, kao ona u kapeli zamka Durham ili u Crkvi sv. Senare u mestu Zenor u Kornvalu. U kontinentalnom delu Evrope, sirene (melusine) su najčešće rečne vile koje svojom pesmom začaraju ljude i vode ih u smrt u rečnim virovima. Najpoznatija je Lorelaj sa reke Rajne, koja je ovekovečena u pesmi nemačkog pesnika romantičara Hajnrika Hajnea. Još jedna sirena je postala popularna, iako je to u stvari delo o svim sirenama na svetu, Mala sirena Ariel, holandskog basnopisca Hansa Kristijana Handersona.

   Japanska je sirena, poznata pod imenom Ningyo. Vitkog je ribolikog tela, s glavom lepe žene i ljudima donosi sreću. U mitologijama Polinezije, Mikronezije i Melanezije pojavljuje se morsko božanstvo Vatea, s izgledom - pola čovek, pola delfin, a predanja američkih Indijanaca govore o postojanju dve vrste čudovišta: jedno su nazivali Nagas i imalo je telo kao zmija, a glavu kao čovek, a drugo Makara, bilo je - pola riba, pola sisar. U krajevima koje zapljuskuje Južno kinesko more i dan-danas se veruje u postojanje morskog čudovišta Haiho shang. Njegov je izgled odista neobičan: ima obrijanu glavu, snažnu muskulaturu i riblji rep. Za vreme olujnih nevremena napada i potapa brodove, a pomorce onosi u mračne morske dubine gde ih proždire.

    Kada se sa druge strane, skrene pogled sa bajki i mitova na nauku i nešto opipljivo, mora se reći da postoje mnoga zapisana viđenja ovih misterioznih bića. Kolumbo je zapisao susret sa njima u Karipskom moru a zatim čuvani gusar Crnobradi u istim regionu. Ovim zapisima se može ali i ne mora verovati. Kolumbo je morao da uveliča fantastičnost svog putovanja u Zapadnu Indiju, a Crnobradi je možda samo hteo da skloni druge mornare od nekog područja, gde je na nekom ostrvu imao ili sklonište ili zakopano blago. Za vreme drugog svetskog rata 1943. japanski vojnici prijavljuju susret sa čudnim bićima na ostrvu Kei u Maleziji. Bića imaju riblji rep, a ljudski trup sa udovima, i ustima kao šaran. U avgustu 2009. godine, nakon što je desetine ljudi prijavilo da su videli sirene kako iskaču iz vode i ''izvode razne trikove'', izraelski primorski grad Kiryat Yam je ponudio nagradu od milion dolara za dokaze ovog događaja ili postojanje ovih bića. Poslednji zapis o mogućnosti postojanja sirena je video zapis Animal Planeta, za vreme pročuvanja podvodnog sveta u okolini Grenlanda. National Ocean Service, ogranak National Oceanic and Atmospheric Administration (NOAA), je objavio da  ''nikada nije pronađen ni jedan dokaz o vodenim humanoidima''  a takozvani NOAA naučnik u emisiji je identifikovan kao kanadski glumac David Evans.

   Priče o morskim lepoticama i dan danas golicaju maštu ljudi, a posebno mornara koji bi svakako želeli da se sretnu sa ovim tajanstvenim stvorenjima. Ali, tajna njihovog postojanja još nije odgonetnuta, a kad će i da li će uopšte biti, ostaje samo da se čeka.

boginja Atina te podupire, ali i sam moraš delovati.

    Atina, boginja koja je u antičkoj Grčkoj slavljena kao zaštinica grčkih država, mudrosti, umetnosti, nauke, zanata i pravednog ratovanja. Ova boginja ratnica, bila je ćerka vrhovnog boga Zevsa i boginje mudrosti Metide, a po antičkom predanju braća i sestre su joj Apolon, Ares, Hefest, Hermes, Dionis, Afrodita i Artemida. 

  Postoji nekoliko verzija njenog rođenja od kojih je najpoznatija ona u kojoj je Metida – boginja mudrosti zatrudnela sa Zevsom. Kada je to saznao, Zevs se veoma uplašio jer je postojalo proročanstvo po kome će Zevs sa njom imati dvoje dece od koje će mu jedno biti najodanije, dok će drugo biti veliki nasilnik koji će pokušati da ga sruši sa trona Olimpa, baš kao što je i on srušio sa vlasti svoga oca Hrona. Stoga je Metidu pretvorio u muvu koju je progutao. Međutim, Metida nije gubila vreme u njegovoj glavi, već je počela da priprema kacigu, oklop, mač i štit za svoju nerođenu kćer. Zvuk čekića kojim je Metida kovala ratnu opremu za Atinu je uzrokovao veliku buku i nesnosnu bol u glavi vrhovnog boga Olimpa, pa mu ju je Hefest, kako bi ga oslobodio muka rascepio, usled čega je Atina potpuno naoružana, sa štitom i kacigom na glavi, uz ratni poklič iskočila iz glave svoga oca Zevsa.

  Atina je kao i Vesta bila devičanska boginja koja se nikada nije udavala niti je pripadala i jednom muškarcu. Međutim, iako bez sopstvenog potomstva, imala je svog posinka Erihtona, koji je nastao tako što je Posejdon pokušao da siluje Atinu. Međutim, kada mu to nije pošlo za rukom, od njegovog semena koje je palo na Geu, nastao je Erihton. Atina je svog posinka odgajala sa velikom pažnjom i ljubavlju, ali je u jednom trenutku dala na staranje korpu sa bebom trima sestrama Pandrosi, Hersi i Agleji zapovedivši im da je nikada ne otvaraju. Ipak, nad zavetom koji su joj dale, prevladala je znatiželja, pa kada su ugledale malog Erihtona koji se odvažno igrao sa zmijama u korpi, pretrnule su od straha razbežavši se na sve strane. Atina se, čuvši šta su učinile razbesnela, ispustivši iz ruku ogromnu planinu koju je nosila na Akropolis. Tada su se bogovi razgnevili, kaznivši sestre ludilom usled čega su se one bacile sa Akropolisa. Erihton je kasnije postao vidar i kralj Atine, koji je uspostavio kult obožavanja boginje Atine, spojivši zauvek njeno ime sa ovim narodom. Pod vladavinom Erihtona su se desile značajne promene u atinskoj kulturi, čija je glavna zaštitnica bila ova boginja mudrosti.

    Međutim, Atina nije oduvek bila zaštitnica helenske države Atine, već je za svoju vladavinu morala da se izbori sa Posejdonom, koji je takođe gajio pretenzije da postane vladar ovog grčkog polisa. Stoga su se dogovorili da svako od njih dvoje podari nešto ljudima što će im biti od koristi. Tako je Posejdon, udarivši svojim trozupcem o zemlju, stvorio ogromnu rupu iz koje je iznikla voda, koja je međutim bila slana. Ljudima se stoga više svideo Atinin dar njima - drvo masline od koga su dobijali plodove, ulje i ogrev. Tako je Atina, konačnom odlukom Zevsa postala zaštitnica Atinjana. Osim u Atini bila je glavno božanstvo u još nekoliko grčkih gradova, a posebno je bila poštovana u zemlji hrabrih ratnika - Sparti. Kao ratnička boginja, Atina je predstavljala zaštitnicu naroda i države u vreme rata, pa je, uprkos tome što nije volela nasilje, bila žestok i hrabar borac u odbrani svoga naroda. Ona je obično oslikavana ili vajana sa kacigom na glavi, oklopom, kopljem i štitom u rukama na kojoj se nalazila egida sa glavom Gorgone meduze, poklon Atini koju je dobila od Perseja, u znak zahvalnosti za njenu pomoć, jer mu je pozajmivši svoj štit, pomogla da odrubi Gorgoninu glavu. Zaštićena tim oklopom paralisala bi svoje neprijatelje i činila bi svoje štićenike nepobedivima. Kada bi jednom stupila u bitku, nikada ne bi gubila, čak ni protiv samog Aresa – boga rata koga je uspevala sa lakoćom da nadmudri jer je u odnosu na njega koristila mudrost u strategiji i taktici. Stoga su joj se velike vojskovođe uvek molile pred bitku i tražile njen savet. Međutim, bez obzira na ratničku prirodu, njeno milosrđe je bilo toliko da, kada bi Grci glasali da nekoga optuže, njen glas bi uvek bio presudan za oslobađanje krivca.

  Prve priče o Atini govore o njoj kao o boginji ptica, pa je prvobitno bila predstavljana kao boginja sa krilima. Njena najbolja prijateljica je bila Nika – boginja pobede, koja je pomogla Zevsu u borbi za prevlast nad Olimpom i njegovu pobedu nad Hronom. Atina je u mitologiji bila predstavljena i kao zaštitnica mnogih grčkih junaka poput Odiseja, Ahila, Perseja, Herkula i Jasona, a ujedno je bila i najmilija Zevsova kći. Svoje vernike nikada nije napustila, uvek je pomagala Grcima, posebno Atinjanima, a podjednaku pomoć je pružala posle i Rimljanima, koji su je poštovali pod imenom Minerva.

   Simboli koji je karakterišu su  koplje, sova - ptica mudrosti, zmija koja simboliše moć znanja, maslinovo drvo kao simbol mira, štit i koplje, ali i egida sa glavom Gorgone Meduze, kojom je paralisala svoje protivnike. Sova je bila omiljena životinja boginje Atine. Pošto je proterala vrane iz carstva, objavila je da su sove njene omiljene ptice. Sove su postale zaštićene i useljene su u Akropolj. Sova je bila zaštitnik vojnika i predstavljala je inspiaciju za svakodnevni život građana. Verovalo se da ako sova preleti preko vojnika pre bitke, ona će biti dobijena. Kao ratnička boginja, Atina je predstavljala zaštitnicu naroda i države u vreme rata koja se isticala kao hrabar borac u odbrani svoga naroda.

svemir se zavetovao na ćutanje.

  Astronomija je najstarija prirodna nauka koja proučava pojave i objekte izvan Zemlje i njene atmosfere. Ona proučava poreklo, razvoj, fizička i hemijska svojstva, kretanje, kao i procese koji se odvijaju na nebeskim telima (planete, zvezde, zvezdani sistemi, galaksije), nastanak, razvoj i sudbinu svemira. Od prve svoje svesne misli čovek je želeo da sazna kakav je svet u kome živi, kako je nastao i zašto uopšte postoji. Upravo ta ljudska želja za znanjem i upoznavanjem prirode koja ga okružuje stvorila je astronomiju, a ljudi koji se bave njom su astronomi.

  Raspored Sunca, Meseca, zvezda i planeta dugo je fascinirao ljude na Zemlji. U Mesopotami­ji su otkriveni zvezdani katalozi koji datiraju još iz 1800. godine pre nove ere. Na temelju takvih informacija, Vavilonci su bili u stanju predvidjeti mnoge astronomske događa­je, kao što su pomračenja Meseca, pojavljivanja i položaj raznih sazvežđa, izvesna kretanja planeta.
 Egipćani, Asirci, Kinezi, Indijci, Grci, Rimljani i drugi drevni naro­di takođe su posmatrali nebo i vodili detaljne izve­štaje o astronomskim događanjima. Na osnovu tih izve­štaja napravili su kalendare i uređivali svoje godišnje aktivnosti.
 Astronomska posmatranja su pokazala da su izves­ni događaji na Zemlji izgleda sinhronizovani sa izvesnim događajima na nebu. Na primer, promena godišnjih doba tesno je sledila kretanje Sunca, plima i oseka su se izmenjivale u skladu sa Mesečevim menama, godiš­nje plavljenje Nila uvek je usleđivalo nakon pojave Si­rusa, najsjajnije zvezde. Egipćani su Sirius na­zivali Dovoditeljem Nila. Logičan zaključak bio je taj da nebeska tela igraju važnu ulogu u uzrokovanju ovih i drugih događaja na Zemlji. 

 Maje su stvorili civilizaciju u gustim šumama Jukatana i Gvatemale. Podignute su mnoge piramide i hramovi, a po svom poznavanju astronomije i izračunavanju vremena, bili su daleko ispred svih civilizacija Starog veka. Uspeli su napraviti složenu mapu nebeskog svoda, ali nisu izumeli i koristili najosnovnije naprave, kao točak, plug, vagu, luk. Maje su imale vrlo zamršeno hijeroglifsko pismo sa poluvalentnim znakovima, a dobro su poznavali i matematiku, prvi su počeli upotrebljavati nulu. Legendarni kalendar Maja bio je najtačniji na svetu.

     Astrologija

    Ideja da zvezde utiču na zemaljska dešavanja ubrzo je dovela do ideje da se na ne­beska tela može osloniti kako bi se predskazivala buduć­nost. Tako je astronomija rodila astrologiju. Uskoro su kraljevi i carevi na svojim dvorovima držali službene astrologe da bi konsultovali zvezde u pogledu važnih državnih stvari. Ali obični ljudi su posmatrali zvezde, želeći saznati svoju vlastitu budućnost.
 Vavilonci su zvezde smatrali nebeskim boravištima bogova, isto tako kao što su hramovi bili njihova zemaljska boravišta. Tako su došli na ideju grupisanja zvezda u sazvežđa pa su počeli verovati da poremećaji na nebu, kao što su po­mračenje ili pojave izvesnih sjajnih zvezda ili kometa predskazuju nevolju i rat na Zemlji. Među artefaktima is­kopanim u Mesopotamiji, pronađeno je stotine izvešta­ja koje su astrolozi uputili kraljevima. U nekima od njih stoji, na primer, da je predstojeće pomračenje Meseca znak da će izvesni neprijatelj pretrpeti poraz. Iz Vavilona je astrologija izvezena u Egipat, Asiriju, Persiju, Grčku, Rim i Arabiju. Na Istoku su Indijci i Kine­zi takođe imali razrađene astrološke sisteme. ‘Magi s is­toka’ koji su došli malom Isusu, bili su ljudi ‘koji su se bavili zvezdarstvom’. Neki učenjaci smatraju da su ovi astrolozi možda pripadali grupi koja je utemeljila astrološko znanje u četiri knjige, nazvane Tetrabiblos, koje sve dosad služe kao temeljni tekst astrologije, iz toga se razvilo ono što se obično naziva natalna astro­logija, odnosno sistem predviđanja čovjekove buduć­nosti na osnovi proučavanja njegove karte rođenja, ili horoskopa.
 Do 14. i 15. veka, astrologija je na Zapadu bila naširoko prihvaćena. Na univerzitetima je bila predava­na kao nauka, koja je zahevala aktivno znanje raz­nih jezika i matematike. Shakespeareova dela su puna aluzija na astrološke uticaje na ljudska dešavanja. Svaki kraljevski dvor i mnogo plemića zadržalo je privatne astrologe za brzu konsultaciju. Teško da je bio preduzet bilo koji poduhvat, bio to rat, gradnja, posao ili putovanje, pre nego što su bile konsultovane zvezde. Astrologi­ja je stekla ugled.
 I ako su radovi astronoma poput Kopernika i Galileja kao i napredak naučnog istraživanja uveliko diskreditirali astrologiju kao legitimnu nauku, ona je opstala sve do naših dana. Od državnih poglavara pa do ljudi s ulice, ova misteriozna veština, koju su ini­cirali Vavilonci, razvili Grci, a dodatno razradili Arapi, danas još uvek ima veliki uticaj.

Moto Međunarodne godine astronomije glasi: “Na tebi je da otkriješ svemir”. Baš na tebi, slučajni prolazniče, na tebi fotografe, na tebi pesniče i umetniče. Na svima vama koji inspiraciju nalazite u zvezdama rasutim po noćnom nebu ili u zalasku ili izlasku Sunca, svi vi koji ste nekada stali i razmišljali o tom beskrajnom prostranstvu koje nas okružuje, o njegovim lepotama i tajnama, strahovima i pretnjama, stanite i razmislite još jednom. Razmislite, slikajte, pišite.

mačke postoje kako bi opovrgle dogmu kako je sve stvoreno da bi služilo čoveku.

  Mačke (Felis catus) su među najpopularnijim ljubimcima na svetu. One su izraziti individualisti, same određuju gde i u čijem društvu će provoditi svoje vreme, i vrlo teško im se može nešto nametnuti. Povezanost ljudi i mačaka dovela je do njenog pojavljivanja u mitologiji i legendama više kultura uključujući drevnu egipatsku, kinesku i nordijsku.

Legende o mačkama

  - Lik mačke najviše se pojavljivao u staroegipatskoj mitologiji gde je bila sveta životinja. Bast je staroegipatska boginja - mačka, koja je bila u obliku domaće mačke, a kada bi postala besna, pretvorila bi se u ratobornu lavicu Šekhmet, zaštitnicu Donjeg Egipta. Kao zaštitinica, smatrana je čuvarom faraona i najvišeg muškog božanstva, boga Ra, koji je poput nje bio solarno božanstvo, čime je dobila nadimke "Dama plamena" i "Raovo oko". Tokom arheoloških iskopavanja, 1888. godine, nekolicina nekropola pronašlo je čak 300 000 mumificiranih mačaka. Kult poštovanja ovih životinja je u starom Egiptu dostigao takav stepen da su donete i određene zakonske odredbe koje su ih štitile. Bilo je zabranjeno da im se nanosi zlo kao i to da se iznose iz zemlje. Onaj ko je kršio ove propise mogao je biti osuđen čak i na smrtnu kaznu. Kada bi mačka uginula prirodnom smrću njen vlasnik je brijao jednu obrvu u znak žalosti.

  - Hinduizam poštuje sve životne forme, ali takođe su posebno naklonjeni mačkama. Očekivalo se da svaki dobar Hindus tokom života brine barem o jednoj mački.

   - Drevna kineska legenda tvrdi da je mačka nastala iz ljubavi lavice i majmuna. Lavica je svom potomstvu podarila dostojanstvo, a majmun radoznalost i razigranost. Mačka je bila cenjena zbog svoje važne uloge u zaštiti hrane i osetljive svile od glodavaca.
  - U Japanu postoji tradicija vezana za mačke koje pozdravljaju, Maneki, kako ih zovu Japanci. Legenda kaže da je mačka stajala pored Gotoku-ji hrama i tuda je prolazio feudalni gospodar. Mačka je podigla šapu u stilu tradicionalnog japanskog pozdrava i ušla u hram, a gospodar je pratio zadivljen njenim umećem. Čim se pomerio, grom je gađao u mesto gde je on stajao, tako mu je mačka spasila život. Figure mačaka sa uzdignutom levom šapom su čest prizor u prodavnicama suvenira u Japanu. Veruje se da ove mačke, sa šapom podignutom u znak pozdrava, donose sreću svom vlasniku.
  - U islamu, mačke se smatraju jako čistim životinjama. Prorok Muhamed, tvorac muslimanske religije, je verovao da su psi nečisti, ali je toliko voleo mačke da je jednom prilikom odsekao rukav svog ogrtača da ne bi probudio svoju mačku koja je zaspala u njegovom naručju. Prema legendi, znak u obliku slova „M“ na čelu svoje omiljene, tigraste mačke, je stvorio prorok Muhamed dok je odmarao svoju ruku na njenom čelu.

  - Sijamske mačke, po legendi, su nastale sparivanjem majmuna i lavice, te su nasledile inteligenciju oca i srčanost majke. Ove mačke su u Sijamu (današnjem Tajlandu) smatrane svetim životinjama, i postojalo je verovanje da se u njih sele duše kraljeva posle smrti. Zato su i živele iskljucivo na dvorovima, gde su imale vrhunski tretman. Ubijanje, čak i slučajno, ovih mačaka, za sobom je povlačilo smrtnu kaznu. Kada bi kralj ili neko iz njegove porodice umro (uključujući i plemstvo) - birana je najlepša od mačaka i poklanjana hramovima. Tamo su postajale čuvari hramova i njihovih dragocenosti. Smatralo se da poseduju specijalne moći, a najvažnija je bila mogućnost da posreduju između duše pokojnika i ostalih božanstava. Učestvovale su u svim ceremonijama, kako kraljevskim tako i religioznim. Monasi su im postajali dobrovoljne sluge, a u hramovima su dobijale neverovatno luksuzan tretman. Na Tajlandu ih zbog boje očiju zovu "Mesečevi dijamanti".

   - Mačke su takođe predstavljene kao zastitinici od uroka, crne magije i slično, naročito crne mačke koje upijaju svu negativnu energiju. Mačke perpoznaju zlo i izbegavaju ga, tako da mogu da posluže i kao detektori za opasnost, zlo ili negativnu energiju. U mnogim delovima sveta postoje verovanja po kojima su mačke čuvari sveta mrtvih, pa se nečiste duše koje lutaju svetom plaše njih. Po jednoj legendi crne mačke se povezuju sa veštičarenjem i satanizmom jer se rađaju iz kupine (zbog svoje boje) u određenom periodu godine. Po legendi u tom periodu Satana je pao sa neba na žbun kupine i poprskao ga svojim urinom i pljuvačkom. Nažalost, neki ljudi i dan danas veruju u to da, ako im  crna mačka preseče put, da to znači veliku nesreću.

  - Legende sa Nojeve barke: 

 Po jednoj, Noja je uveo na barku par miševa i par pacova, međutim, oni su se neverovatno brzo namnožili i postali su opasnost za barku. Noja je onda pitao za savet kralja svih životinja, lava, i on je iz svojih nozdrva izbacio dve pitome mačke koje su odmah rešile problem.

Druga kaže da je Bog stvorio mačku, a da je miš đavolje delo. Miša je poslao Đavo da uništi barku tako što će je izbušiti. Ipak, mačka je ubila miša, a žaba je stajala u rupi na drvetu tako da voda nije mogla da prođe.

Treća legenda je o manskim mačkama koje nemaju rep. Naime, ova vrsta je kasnila na ukrcavanje, pa kada je u poslednjem trenutku utrčavala, Noja je zatvorio vrata i otkinuo joj rep.

 

  Mačka predstavlja nezavisnost, sposobnost da se vidi nevidljivo, zaštitu, ljubav, hrabrog ratnika koji može biti i okrutan kada je sateran u ćošak. Mačka omogućava ljudima da sanjare i pomaže pri meditaciji i razmišljanju. Oči mačke se menjaju prema intenzitetu svetlosti, i time prestavljaju promenljivu snagu Sunca tokom solarne eklipse, kada ono ulazi u kraljevstvo boginje Meseca. Takođe predstavlja i noćne tajne i proces opadanja Meseca. Predstavlja tišinu, strastvenost i slobodu.