Veče. Spustila se hladna tama nad gradom. Nešto se sprema. Ulice su puste. Poneki radnik hita kući umoran i mrzovoljan vraćajući se sa dvanaestočasovnog rada. Kučići cvile. Ulična svetiljka ispred jedne kuće spušta crvenu svetlost na pod kao dama svilenu dugu haljinu šireći se dovoljno i nestajaći na podu. Ulica Štrosmajerova, mala kućica 4A.
Iza prozora, zavesa se lagano miče. Radoznalim pogledom merka okolinu. Zastade mu pogled u jednoj tački. U njegovim očima sjaj i beskonačna dubina. Izgledao je tako ravnodušno, kao da ne mari što je sutra Božić. Pun je mesec. Priseća se jednog leta davne '60 i koje.
" Sedeli smo na betonu, smejali u slatkom soku od lubenice. Nas trojica klinci od 9 godina, tek što smo se vratili iz komšijine bašte, trčali smo koliko su nas noge nosile umalo da budemo uhvaćeni u krađi. Okrugla i velika, najslađa lubenica, tri dana posle šećer se lepio po nama, eto koliko je bila dobra. Uvek smo upadali u nevolje. Sećam se, bila je jedna devojka u komšiluku, punila je 24. ali njen otac ni da čuje za udaju. Tražio je savršenu priliku za nju, stasatog mladića, ozbiljnog i dobrostojećeg. Svako veče bacali bismo kamenčiće na njen prozor i galamili, a potom bi se sakrivali. Njen otac, izlazio je napolje sa štapom galameći i preteći. Imao je dubok glas i govornu manu zbog koje smo ga ponajviše ismevali. Komšije bi izašle iz kuća i posmatrali. Potom bi žene sutra dan na divanu i zamišljale tajanstvenog udvarača ćerke jednog od najvećih gospodina u varoši. Jedno veče nas je uhvatio i odveo roditeljima. Bio sam u kazni mesec dana. Ali to nas nije sprečilo da idalje upadamo u nevolje. Tih dana, u varošicu, doselila se jedna porodica. Imali su ćerku. Moje godište. Belo lice, narandžasta duga kosa, svilena mašnica u glavi i haljinica. Želeo sam da je upoznam. Srce mi je pobeglo za njom tog dana kada sam je video. Konačno sam skupio hrabrosti. Bum, bum, bum. Što sam bio bliže vratima, srce je bubnjalo jače. Velika vrata polako se otvoriše. Iza njih stoji ona. Pruža svoju ruku i nežnim glasom izgovorila je svoje ime. Osetio sam toplo, veoma toplo, u pantalonama. Da, uplašio sam se i upiškio. Pobegao sam kući koliko su me noge nosile. Sramota. Šta li sam samo mislio kada sam pohitrao da je upoznam. Šta li je ona mislila o meni. Godine su prolazile, nismo se baš mnogo družili. Ja, nevaljali dečak iz kvarta, pognuo bih sramotno glavu svaki put kada bih je ugledao. Ona je imala svoje dve najbolje drugarice. Beštije. Uvek su joj odvlačile pažnju od mene. Znao sam da joj se sviđam. Videlo se u njenom pogledu i stidnjivom osmehu. Nakon mature, preselila se zajedno sa roditeljima u veliki grad, otišla je da studira. Medicinu, mislim. Lečila je moje boljke osmehom i pogledom, verovatno je kao doktorica činila čuda. Krišom sam je pratio pogledom na stanici kada su odlazili. Potrčao sam za vozom kao besan pas. Nikada je više nisam sreo. Posle sam čuo od druga koji je studirao sa njom da se srećno udala i da ima decu. Neka, drago mi je zbog nje. Imao sam ja mnogo devojaka u to vreme, ali nijedna nije bila kao ona. Nedugo nakon mature, upoznao sam svoju sadašnju ženu. Rodila mi je dvoje divne dece. Hm (zagrize usnu a potom izdahne). Sutra je Božić. Srećan sam i tužan istovremeno. Kao klinac, radovao sam se svakom Božiću. Nismo imali Bog zna koliko para, ali bilo je dovljno za nas četvoro. Imao sam starijeg brata. I majka i otac voleli su nas jednako. I ako je on bio bolji od mene u školi, i mirniji, vredniji. Posle sam se i ja uozbiljio. Ujutru na Božić, trkali bi smo se ko će pre da otvori poklon. Imali smo malu, skromnu, ali lepu jelku. Na Badnje veče, otac, brat i ja uneli bismo badnjak u kuću i sve tako redom, kako običaj nalaže. Nakon večere seli bi svi zajedno u trepezariju pored vatre, majka bi pričala najlepše priče i svi bi smo se smejali. Imala je umiljat glas, svi su je rado slušali kada govori. A reči, uvek je birala najlepše iz riznice svoga srca. Nedostaje mi to vreme. Nedostaje mi moja porodica. Sa bratom sam se uvek slagao. Svaki dan smo se čuli telefonom. Zvao bi po ceo dan, dok se ne javim, samo da čuje kako sam. Preminuo je pre pet godina. Kako s... "
Misli mu se izgube. Emocije počnu da buktaju kao lavina u vulkanu. Vrelina u telu. Nalet suza. Nemir u duši. Drhtavom rukom steže zavesu, pokušava da umiri vulkan osećanja. Jedna suza preliva uznemireni vulkan. Klizi niz njegovo izborano lice i ostavlja kratak, hladan trag tek da ga podseti na bol. Uzdah. Sat. Odbrojava ponoć. Trza se. Vreme je za spavanje, predugo je stajao i razmišljao. Noge ga bole. Polako se okreće. Na polici do vrata ugledao je album sa starim uspomenama i želi da pogleda po koju fotografiju. Spavanje može da pričeka još malo. On nigde ne žuri. U polutamnoj sobi, uzima stari album i smešta se u udobnu fotelju. Vatra pucketa. U pozadini tiho svira Just The Way You Are (Billy Joel). Polako rukom prelazi preko hrapavih korica. Otvara prvu stranu. Drugu. Četvrtu. Za svaku sliku ima poseban osmeh. Na svakoj su uspomene. Drage. Priseća se. Toplo mu je oko srca. Umor ga savladava. Polako sklapa kapke i plovi u miran san.
Božićno jutro. Ding-dong. Čuje se zvono. Vrata se naglo otvaraju, cika i vika dece. Budi se. Najmiliji su stigli. Unuci ga grle i on njih. Četri razigrana klinca, sećaju ga na njega i brata. Želi da obraduje decu. Uzima kaput i sprema se da krene u radnju.
" Tog jutra probudila me je cika najdražih. Nisam bio siguran da li još uvek sanjam. Sve mi se čilo nestvarnim. Zašto? Ustao sam iz fotelje i snažno zagrlio i izljubio decu. Bože, koliko ih volim. Srce je zaigralo ali i dalje bila je tu neka praznina. Sasvim odlučno sam uzeo svoj kaput i navukao rukavice na teške ruke. Osećam kao da nosim preveliki teret na sebi. Krenuo sam laganim koracima. Znao sam da su najavili sneg za danas, ali da će ovoliko da napada nisam pretpostavio. Zima '84. Sneg od par desetina metara, najhladnija zima koje se sećam za svog života. Bili smo već momci tada, mladići, stasati, devojke su nas kibicovale. I mi smo njih. Bilo ih je dovoljno da biraš, razmaženih i lepih, dosadnih, dobrostojećih, ali jedna mi se posebno svidela. Šetali smo korzo. Da, zimi, po snegu. Ona je stajala sa drugaricom i krišom me je posmatrala. Ugledao sam je. Plave oči, visoka, mio pogled, reči su sa njenih usana tekle kao med. Prišao sam joj odlučniji nego ikada. Tako smo počeli da se viđamo svaki dan. Slala mi je pisma. Ljubavna pisma. I ako smo živeli u istom gradu. Zaboravljao sam svoju dečačku ljubav, i polako se zaljubljivao ozbiljno. Svi su je voleli, od dece do starijih. Za učiteljicu je završila. Posle se udala za mene. Živimo zajedno, ima već 44 divne godine. Volim, još uvek, tu moju bakutu, i ona mene. Unučići, svideće im se slatkiši. Puno slatkiša. Deca ih vole. Pa ko ih ne voli! Noge me već dosta bole. Vidim klupu u blizini. Treba mi pet minuta odmora."
Na povratku iz radnje svraća na železničku stanicu. Peron 4. Smrznutom rukom otresa sneg sa svog kaputa i lagano seda na klupu da odmori svoj teške staračke noge. Ljudi ga prepoznaju i pozdravljaju se sa njim u prolazu. Blago klima glavom, svakom od njih, i tihim tonom uzvraća.Prolaze minuti kao vozovi.
" Trebao bih poći kući. Nadolazi neka strašna mećava. Nisam više za ove duge šetnje, moje vreme prolazi. Matori jarče! Ostario si. Hladna je ova klupa, i sneg koji sam nekada voleo, nervira me. Kući me čeka porodica, verovatno se već brinu."
U daljini se čuje kloparanje točkova na šinama. Voz, staje. Pšššš, vrata se otvaraju. Kroz gusti dim provlače se mnogo nepoznatih lica. Jedni ulaze, drugi izlaze iz voza. Čekaju, pozdravljaju se. Na železničkim stanicama tuga i sreća su isti putnik. Lutajući pogled, kroz belu dimnu zavesu, spazi sedu staricu sa svilenom mašnicom u kosi. Rukom prelazi preko zamagljenih očiju i briše prazninu. Prepoznao je. Stara osećanja su se vratila. Poslednji ples srca. Gleda je. Drhtavim rukama hvata se za hladnu i mokru klupu, pokušava da ustane, ali noge ga izdaju. Udahnuo je duboko. Još jednom. Setnim pogledom prati staricu. Nemoćan je. Ona odlazi dalje i gubi se u njegovim očima. U mislima prelistava slike, davne '60 i neke, izgubljena ljubav. Ostao je na klupi da se priseti još koje. Poslednje stranice sećanja polako blede. Hladno mu je. Kapci su teški. Telo promrzlo. Ne oseća ništa. Na sedoj kosi uhvatilo se inje. Po koji kratak izdah utisne bledi trag u vazduhu. Na razglasu se čuje mio ženski glas. Voz nastavlja dalje. Njegova želja, ispunila se. Ruka mu pada sa krila. Sklapa oči. Poslednji izdah. Sledeća stanica, večnost. Život se meri uzdahom u datom trenutku kroz osmeh i suzu.
Iza prozora, zavesa se lagano miče. Radoznalim pogledom merka okolinu. Zastade mu pogled u jednoj tački. U njegovim očima sjaj i beskonačna dubina. Izgledao je tako ravnodušno, kao da ne mari što je sutra Božić. Pun je mesec. Priseća se jednog leta davne '60 i koje.
" Sedeli smo na betonu, smejali u slatkom soku od lubenice. Nas trojica klinci od 9 godina, tek što smo se vratili iz komšijine bašte, trčali smo koliko su nas noge nosile umalo da budemo uhvaćeni u krađi. Okrugla i velika, najslađa lubenica, tri dana posle šećer se lepio po nama, eto koliko je bila dobra. Uvek smo upadali u nevolje. Sećam se, bila je jedna devojka u komšiluku, punila je 24. ali njen otac ni da čuje za udaju. Tražio je savršenu priliku za nju, stasatog mladića, ozbiljnog i dobrostojećeg. Svako veče bacali bismo kamenčiće na njen prozor i galamili, a potom bi se sakrivali. Njen otac, izlazio je napolje sa štapom galameći i preteći. Imao je dubok glas i govornu manu zbog koje smo ga ponajviše ismevali. Komšije bi izašle iz kuća i posmatrali. Potom bi žene sutra dan na divanu i zamišljale tajanstvenog udvarača ćerke jednog od najvećih gospodina u varoši. Jedno veče nas je uhvatio i odveo roditeljima. Bio sam u kazni mesec dana. Ali to nas nije sprečilo da idalje upadamo u nevolje. Tih dana, u varošicu, doselila se jedna porodica. Imali su ćerku. Moje godište. Belo lice, narandžasta duga kosa, svilena mašnica u glavi i haljinica. Želeo sam da je upoznam. Srce mi je pobeglo za njom tog dana kada sam je video. Konačno sam skupio hrabrosti. Bum, bum, bum. Što sam bio bliže vratima, srce je bubnjalo jače. Velika vrata polako se otvoriše. Iza njih stoji ona. Pruža svoju ruku i nežnim glasom izgovorila je svoje ime. Osetio sam toplo, veoma toplo, u pantalonama. Da, uplašio sam se i upiškio. Pobegao sam kući koliko su me noge nosile. Sramota. Šta li sam samo mislio kada sam pohitrao da je upoznam. Šta li je ona mislila o meni. Godine su prolazile, nismo se baš mnogo družili. Ja, nevaljali dečak iz kvarta, pognuo bih sramotno glavu svaki put kada bih je ugledao. Ona je imala svoje dve najbolje drugarice. Beštije. Uvek su joj odvlačile pažnju od mene. Znao sam da joj se sviđam. Videlo se u njenom pogledu i stidnjivom osmehu. Nakon mature, preselila se zajedno sa roditeljima u veliki grad, otišla je da studira. Medicinu, mislim. Lečila je moje boljke osmehom i pogledom, verovatno je kao doktorica činila čuda. Krišom sam je pratio pogledom na stanici kada su odlazili. Potrčao sam za vozom kao besan pas. Nikada je više nisam sreo. Posle sam čuo od druga koji je studirao sa njom da se srećno udala i da ima decu. Neka, drago mi je zbog nje. Imao sam ja mnogo devojaka u to vreme, ali nijedna nije bila kao ona. Nedugo nakon mature, upoznao sam svoju sadašnju ženu. Rodila mi je dvoje divne dece. Hm (zagrize usnu a potom izdahne). Sutra je Božić. Srećan sam i tužan istovremeno. Kao klinac, radovao sam se svakom Božiću. Nismo imali Bog zna koliko para, ali bilo je dovljno za nas četvoro. Imao sam starijeg brata. I majka i otac voleli su nas jednako. I ako je on bio bolji od mene u školi, i mirniji, vredniji. Posle sam se i ja uozbiljio. Ujutru na Božić, trkali bi smo se ko će pre da otvori poklon. Imali smo malu, skromnu, ali lepu jelku. Na Badnje veče, otac, brat i ja uneli bismo badnjak u kuću i sve tako redom, kako običaj nalaže. Nakon večere seli bi svi zajedno u trepezariju pored vatre, majka bi pričala najlepše priče i svi bi smo se smejali. Imala je umiljat glas, svi su je rado slušali kada govori. A reči, uvek je birala najlepše iz riznice svoga srca. Nedostaje mi to vreme. Nedostaje mi moja porodica. Sa bratom sam se uvek slagao. Svaki dan smo se čuli telefonom. Zvao bi po ceo dan, dok se ne javim, samo da čuje kako sam. Preminuo je pre pet godina. Kako s... "
Misli mu se izgube. Emocije počnu da buktaju kao lavina u vulkanu. Vrelina u telu. Nalet suza. Nemir u duši. Drhtavom rukom steže zavesu, pokušava da umiri vulkan osećanja. Jedna suza preliva uznemireni vulkan. Klizi niz njegovo izborano lice i ostavlja kratak, hladan trag tek da ga podseti na bol. Uzdah. Sat. Odbrojava ponoć. Trza se. Vreme je za spavanje, predugo je stajao i razmišljao. Noge ga bole. Polako se okreće. Na polici do vrata ugledao je album sa starim uspomenama i želi da pogleda po koju fotografiju. Spavanje može da pričeka još malo. On nigde ne žuri. U polutamnoj sobi, uzima stari album i smešta se u udobnu fotelju. Vatra pucketa. U pozadini tiho svira Just The Way You Are (Billy Joel). Polako rukom prelazi preko hrapavih korica. Otvara prvu stranu. Drugu. Četvrtu. Za svaku sliku ima poseban osmeh. Na svakoj su uspomene. Drage. Priseća se. Toplo mu je oko srca. Umor ga savladava. Polako sklapa kapke i plovi u miran san.
Božićno jutro. Ding-dong. Čuje se zvono. Vrata se naglo otvaraju, cika i vika dece. Budi se. Najmiliji su stigli. Unuci ga grle i on njih. Četri razigrana klinca, sećaju ga na njega i brata. Želi da obraduje decu. Uzima kaput i sprema se da krene u radnju.
" Tog jutra probudila me je cika najdražih. Nisam bio siguran da li još uvek sanjam. Sve mi se čilo nestvarnim. Zašto? Ustao sam iz fotelje i snažno zagrlio i izljubio decu. Bože, koliko ih volim. Srce je zaigralo ali i dalje bila je tu neka praznina. Sasvim odlučno sam uzeo svoj kaput i navukao rukavice na teške ruke. Osećam kao da nosim preveliki teret na sebi. Krenuo sam laganim koracima. Znao sam da su najavili sneg za danas, ali da će ovoliko da napada nisam pretpostavio. Zima '84. Sneg od par desetina metara, najhladnija zima koje se sećam za svog života. Bili smo već momci tada, mladići, stasati, devojke su nas kibicovale. I mi smo njih. Bilo ih je dovoljno da biraš, razmaženih i lepih, dosadnih, dobrostojećih, ali jedna mi se posebno svidela. Šetali smo korzo. Da, zimi, po snegu. Ona je stajala sa drugaricom i krišom me je posmatrala. Ugledao sam je. Plave oči, visoka, mio pogled, reči su sa njenih usana tekle kao med. Prišao sam joj odlučniji nego ikada. Tako smo počeli da se viđamo svaki dan. Slala mi je pisma. Ljubavna pisma. I ako smo živeli u istom gradu. Zaboravljao sam svoju dečačku ljubav, i polako se zaljubljivao ozbiljno. Svi su je voleli, od dece do starijih. Za učiteljicu je završila. Posle se udala za mene. Živimo zajedno, ima već 44 divne godine. Volim, još uvek, tu moju bakutu, i ona mene. Unučići, svideće im se slatkiši. Puno slatkiša. Deca ih vole. Pa ko ih ne voli! Noge me već dosta bole. Vidim klupu u blizini. Treba mi pet minuta odmora."
Na povratku iz radnje svraća na železničku stanicu. Peron 4. Smrznutom rukom otresa sneg sa svog kaputa i lagano seda na klupu da odmori svoj teške staračke noge. Ljudi ga prepoznaju i pozdravljaju se sa njim u prolazu. Blago klima glavom, svakom od njih, i tihim tonom uzvraća.Prolaze minuti kao vozovi.
" Trebao bih poći kući. Nadolazi neka strašna mećava. Nisam više za ove duge šetnje, moje vreme prolazi. Matori jarče! Ostario si. Hladna je ova klupa, i sneg koji sam nekada voleo, nervira me. Kući me čeka porodica, verovatno se već brinu."
U daljini se čuje kloparanje točkova na šinama. Voz, staje. Pšššš, vrata se otvaraju. Kroz gusti dim provlače se mnogo nepoznatih lica. Jedni ulaze, drugi izlaze iz voza. Čekaju, pozdravljaju se. Na železničkim stanicama tuga i sreća su isti putnik. Lutajući pogled, kroz belu dimnu zavesu, spazi sedu staricu sa svilenom mašnicom u kosi. Rukom prelazi preko zamagljenih očiju i briše prazninu. Prepoznao je. Stara osećanja su se vratila. Poslednji ples srca. Gleda je. Drhtavim rukama hvata se za hladnu i mokru klupu, pokušava da ustane, ali noge ga izdaju. Udahnuo je duboko. Još jednom. Setnim pogledom prati staricu. Nemoćan je. Ona odlazi dalje i gubi se u njegovim očima. U mislima prelistava slike, davne '60 i neke, izgubljena ljubav. Ostao je na klupi da se priseti još koje. Poslednje stranice sećanja polako blede. Hladno mu je. Kapci su teški. Telo promrzlo. Ne oseća ništa. Na sedoj kosi uhvatilo se inje. Po koji kratak izdah utisne bledi trag u vazduhu. Na razglasu se čuje mio ženski glas. Voz nastavlja dalje. Njegova želja, ispunila se. Ruka mu pada sa krila. Sklapa oči. Poslednji izdah. Sledeća stanica, večnost. Život se meri uzdahom u datom trenutku kroz osmeh i suzu.